Kuca za ptice

Vec sedmi dan je kisilo
ko sa mnom da je citav svijet
zaboravljen

A ti si se nasmijesio
i nebo se nasmijesilo
u isti tren

I zivot svoj si listao
i zvijezde su svjetlucale
u zivot moj

a onda si me ljubio
ko kise sto su kucale
u prozor moj

Ja slavim veceras
dan ljubavi tvoje
u kuci za ptice
u kuci za dvoje....


Drago Britvic

Izmedju tebe i mene

Dan njegova večnost
Cvet njegov dan
Slepoočnice njihov vid
Govorim da progovorim
Glasom se kroz šumu probijam.

Čelo sam svoje istrošio
Srce izgubio pevajući
Umem da te prepoznam
Da ti vratim sve što sam ti oduzeo
Da te volim.

Da te u mislima svlačim dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim dok me lažna smrt muči
Dok mi krv slika užase u glavi
Dok me šume zaobilaze pevajući
Dok dan raste od zadobijenih rana.

To je san koji te potvrđuje
To je ptica koja te dokazuje
To je cvet koji ti lice otvara
To je pesma koja počinje.

Postajem vidljiv
Ali niko ne može da vidi
Onoga što u meni peva
Pa ne znam je li stvaran
Predeo kroz koji prolazim.

Branko Miljković

Treba biti pazljiv

Treba biti pazljiv,
vrlo pazljiv, Svet je
danas odvec loman,
i dan ovaj najslabija
tacka je zivota.
Ni da izgovorim
ime ne smem,
jer glas bi mi raskinuo
ovu neznu cipku,
izvezenu zracima
sunca i meseca,
ta nedra vazduha.
Treba sniti polagano,
nasi snovi odlucuju
ko da su koraci.
Za njima ostaju
tragovi, toliko jasni,
da dusa ustrepti
videc gde je ispunila
zemlju namerama koje
grobovi bi mogle biti
naseg velikoga htenja.
Da, navrh prstiju
sniti skoro, posto odjek
sna il teskog hoda,
po tlu tako neznom,
mogao bi porusiti
basnoslovne kule
nekog Vavilona.
Treba utancati prste.
Danas kristal sve je
sto god dohvatimo.
I necija ruka u nasoj
moze da se u prah stvori
pre vremena,
ako stezemo je jace
nego uspomenu puti.

- - - - - - - - - - - - - - - -

Da, ne zaplakati.
Ako suza padne danas,
tezinom ogromnom
u jezero il u neke
oci voljene, prodreti
moze toliko duboko
da ce unistiti tice
najdrazega neba
i, rasuvsi kisu perja,
ispuniti celu zemlju
okrsajem krila.
- - - - - - - - - - - - - - -
Ljubav, ljubav, ljubav.
Jer, ko je ikad znao
da li stvara il rastvara?
I da li nas, kad gorimo,
uzdize do plama,
ili zeli nas pepeo?
Stoga, svet, slab danas,
od nje strepi kao ni od koga.
- - - - - - - - - - -- - - - - - - - -
Nek svetla zgasnu,
nek predahnu usne,
nek glasovi vise
ne zbore *Volim te*.
Nek silan mir vlada,
i stisanost obla,
da se slom izbegne
kog bi neke usne trazeci se
donele tome skupu
ishoda sto zemlju cine!
Nek jedva i pogled,
nevinost najveca
u telu coveka,
sacuva ga, ostav,
buducoj ljubavi,
u toj lakoj zvezdi
sto se u ocima stani,
i sto, buduc odvec cista,
ne moze da smrvi nista.
Toliko je loman svet
da se treba kretati po njemu
ko u opsenama,
gde umreti moze ljubav
ako sum stvorimo.
Samo
cekanje drhtavo,
disanje potajno,
vera prikrivena,
moci ce da spasu
danas
lomnost golemu
ovog sveta.
Lomnost nasu.

PEDRO SALINAS

ZA ZALJUBLJENE I ZA VEČNE

Ej mangupi vetrova
zalutali ispod sukanja gospođe večnosti
Bezobrazno vam se molim
bože
ko mi je to dao
da mogu da volim
dok po groblju kao po beskonačnosti koračam

majku vam
nežnosti moje jedine
ko je to smeo da izmisli vreme
i da me ovako mnogo celog
deli na poljupce kao na godine

ej večnosti
ej groblja
zemljo na smrt kao za zauvek podeljena
prolaznosti
lepoto
kučko moja šašava
gadim se i možda umiranja bojim
i pljujem na sve ostale tvoje razloge
ne vidim još od zanosa
kao od tuge poludele ljude

al’molim ti se:
sačuvaj smrti svatove
a pustosvata će
kao sukanja zadizanih gospođe večnosti
uvek da bude.



Mita Golić

***

Trošnost, u kojoj dogorevam
Sa ćutanjem posmatraš kletim
Ti si - kamenit, a ja pevam.
Ti si - spomenik, a ja letim.

I najlepši je maj procvali -
Ništavan pred večnošću svakom.
Al ja sam ptica - i ne žali
Što podležem zakonu lakom.

Marina Ivanovna Cvetaeva

"Nesanica"

Ode... ali ja znam čitavom sobom
da mi jedno bez drugog nemamo kud
i znam, ja sam večito s tobom
i ja ću preprečiti svaki tvoj put.

Ti svuda ideš sa mojom slikom,
ja sam tvoj dom i tvoja cesta,
u tvom je srcu mene toliko
da tu za druge nema mesta.

I ma koliko ženskih očiju sreo
ti ćes u svakom videti moje,
na celom svetu ja sam tvoj deo
i sve druge ne postoje.

I glas mačiji slušaj
i, ma kada, svaki će tebi kao moj doći
dotaći ću te granama parka
i gledaću te očima noći.

I kad se kući vratiš kasno
misli će mene da te sete,
postaću zvezda u oku jasnom,
ma, dim ću ti postati od cigarete.

Preko stotina i stotina milja
srcem ću ti u srce tući
ući ću ti kroz prozor vetrom smilja
zatvoriš li prozor, kao vihor cu ti ući.

U sav u tvoj dom, u tvoj mir, u tvoj vid
ispreturaću ti sve hartije
sav stan, ma sav život moze biti
ne smeš me nikad zaboraviti. Ne smeš!

Marina Ivanovna Cvetaeva

Ljubavi moja

Ljubavi moja ne reci nista vise
Ostavi nek padnu obe ove reci u cutanje
Kao kamen dugo glacan izmedju dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen tezak
I dubok svojim padom kroz nas zivot
Dugim putovanjem i nista ne susrecuci do samo ponor
Taj beskrajni put bez suma da trajanje
I nespecavanje nikakve daleke vode radja uzas
Nikakve povrsine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Nista do univerzum koji treba dostici i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam culio uvo
Nista cak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko vise pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noc je sve brza
Nista do samo zahuktali teret
Neprimetna pesma izgubljena
Izbegla lepota poneta i sudarena
Vec mozda ili ne
Ne jos ne ljubav
Nista do samo nepodnosljivo odlaganje bez mere
Smrvljavaju sigurnom uzasno podmetnutom
Kamen ili srce stvar savrsena
Jedna stvar dovrsena a ziva ipak
Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen
O naopaki bunaru gde plen posle tame polece ko ptica
Kamen ipak kao svi kamenovi
Na kraju krajeva koji se zamara od svega
I zavrsava time da bude samo grob
Cuj cuj
Izgleda da preko ograde bunarske
Nece preci krik udar ili lom
Vec nejasno i uzvitlano neodredjeno zastraseno
Svetlucanje bledih i cistih dubina
Slicno prividjenjima u detinjskim pricama
Boja nas samih mozda za poslednji put
I kao da je sve bilo iznenadno sve sto jos moze biti
Doslo da nadje objasnjenje jer je neko
Koga nisu videli da je usao podigao zavesu prozora
A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina
Sad znam zasto sam rodjen na ovom svetu
Pricace se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija
U stvari sve je to samo leprsava varka
Venac od sarene hartije za jedno vece u siromasnoj kuci
Sad znam zasto sam rodjen
I kamen silazi dalje izmedu nebuloza
Sta li je gore sta li je dole u tome donjem nebu
Sve sto sam kazao sve sto sam ucinio sve sto sam izgledao da sam
Lisce lisce koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret svojih ruku
Evo ispred mene velike istine zime
Svaki covek ima sudbinu varnice
Svaki covek je samo
Vidjeni cvet a sta sam vise nego svaki covek
Moja gordost je da sam voleo
Nista drugo
A kamen se zariva bez kraja u prasinu u prasinu planete
U sustini sam samo malo vina prosutog a vino
Svedoci o pijanstvu u rano bledo jutro
Nista drugo
Rodjen sam bio za te reci koje rekoh
Ljubavi moja

Louis Aragon