Tebi, ljubavi

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretocim
ovaj moj iskricav sjaj
koji kroz osmeh zazivi
kad ti se spomene ime...
Da ti stocim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi pocetke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemusto vreme
kad noc smenjuje dan...

I vec mi sve nade streme
put tog tananog zracka
koji se niotkud razli
u niti zute boje...
I osmeh puce u meni
poput zrelog maslacka
i ode nosen necim
da ti oblije san...


2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne ceznje
i neznosti i topline...
Da se duz zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da tece...
Da obavijem ti sve bi'
najculnije dubine...

Prizivam bledo vece
protkano zutim sjajem.
Da li je ovo vec bilo
ili ce sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi tece
i ja bih samo da dajem
dok se juce kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stici do tebe?
Ne sumnjam vise ni trena.
U meni ceznje ima
da porusi sve planine.
U meni neznost snena
jaca od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti saraju sne:
hoce li zaista moci
da ti prenesu sve...?


3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim zudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se mesa s tvojim.
Kroz neke zuckaste niti
osecam tvoju kosu.
Dok modro, kasno vece
tvoje mi telo krije,
pocinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam sto iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi vise bitno
da li sam ja jos ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog vecnog trenutka...

Moj pozar obojen zutim...
Znam da do tebe stize...
jer s tvojim plamenom sluti,
zasto mi nisi blize...?


4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i zudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
sto se treperi i smeje,
i cini od zajednistva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo sto saljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono sto imam
do cega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
jos toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je jos scvalo...
koliki god bio zuti sjaj,
jos veca postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,

da je sve to malo...

Dragana Konstantinovic

Želja

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

Dragana Konstantinovic

TI SI MOJA IPAK

Ti si cesta slika moje zalosne ljubavi
Ti si moja samoca u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ogradjena zicom
Ti si moja narocito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u pocetku odnosio
na nešto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema
napojamnom
Ti si moja igra koja pocinje kamencicima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa cak i
bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemic koji je nekada živeo na
Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noci
Ti si moja žena - ponocni voz sa jednim
putnikom
Zelezara u kamenom dobu - ti maja ruskaja
zemlja
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak
pocinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junacka ljubavkoju sam vec rekao
Ti si moja obecanja koja nikada nisu ništa
znacila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao sto je
poznato
Ti si moja ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i
sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolazem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepse reci ali nema razloga
Ionako samo nagadjam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolescu izlecena
Ti si moje dete ti ništa ne razumes
I ja doslovno moram reci da te volim.

Matija Beckovic

LIJEPO JE UĆI U SRCE I UGLEDATI TE

Lijepo je imati dušu koja te voli,
lijepo je imati srce i ugledati te,
lijepo je imati tijelo koje te želi,
i nije to jedino što je toliko lijepo,
lijepo je ući u dušu koja te voli,
lijepo je ući u srce i ugledati te,
lijepo je ući u tijelo koje te želi,
i nije to sve zbog čega je lijepo,
lijepo je pratiti dušu koja te voli,
lijepo je pratiti srce i ugledati te,
lijepo je pratiti tijelo koje te želi.

Radost duše tkaš u zvijezdama,
radosnom srcu postaješ kraljica,
radosno tijelo dojiš nagošću,
i svojom ljubavlju na usnama,
sreću duše tkaš u zvijezdama,
sretnom srcu postaješ kraljica,
sretno tijelo dojiš nagošću,
i kad usnama kružiš po meni,
uzbuđenost duše tkaš u zvijezdama,
uzbuđenom srcu postaješ kraljica,
uzbuđeno tijelo dojiš nagošću.

Dodirom duše grliš moju dušu,
dodirom srca ljubiš moje srce,
dodirom tijela pojiš moje tijelo,
i zbog toga što si tako dragocjena,
poljupcima duše grlim tvoju dušu,
poljupcima srca ljubim tvoje srce,
poljupcima tijela pojim tvoje tijelo,
i uz beskrajno nježno šaputanje,
zagrljajem duše grlim dušu tvoju,
zagrljajem srca ljubim srce tvoje,
zagrljajem tijela pojim tijelo tvoje.

Dušom primam divnu tvoju ljubav,
srcem primam plam tvojih očiju,
tijelom primam mirisne tvoje uzdahe,
i sve što primam negdje pamtim,
dušom pamtim divnu tvoju ljubav,
srcem pamtim plam tvojih očiju,
tijelom pamtim mirisne tvoje uzdahe,
i sve što pamtim negdje čuvam,
u duši čuvam divnu tvoju ljubav,
u srcu čuvam plam tvojih očiju,
u tijelu čuvam mirisne tvoje uzdahe

Zal Kop

HEMISFERA U KOSI

Dopusti mi da udišem dugo, dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao što žedan uranja glavu u vodu izvora
i da mašem njima
kao mirišljavom maramicom
istresajući iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati šta sve vidim
šta sve osećam
šta sve čujem u tvojim kosama
moja duša lebdi na mirisima
kao što duša drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leže velika mora
čiji me monsuni nose prema
blaženim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirišljav
od plodova lišća i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tužnih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
lađa svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde počiva večna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih časova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe lađe
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
između saksija sa cvećem
i praznih posuda iz kojih struji svežina
u toplom domu tvojih kosa
udišem miris duvana izmešan s’ opijumom, šećerom
u noći tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribežjima tvojih kosa
opijam se mirisima sačinjenim od šumske smole, mošusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teške pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
čini mi se da jedem uspomene…

Šarl Bodler

Ocaj je seo na klupu

Na skveru na klupi
Sedi čovek i zove vas kad prodjete
Sa cvikerom u starom sivom odelu
Sedi tu i puši kratku cigaru
I zove vas kad prodjete
Ili vam prosto mahne
Ne treba ga gledati
Ne treba ga slušati
Samo proći
Praviti se da ga ne primećujete
Da ga ne čujete
Ubrzati korak
Ako ga pogledate
Ako ga budete slušali
Zovnuće vas i više ništa i niko
Neće vas moći sprečiti da sednete kraj njega
Onda će početi da vas gleda i da vam se smeši
Vama je strašno teško
Čovek medjutim nastavlja da vam se smeši
Doslovno tako
Što mu se više smešite sve više patite
Strašno
Što više patitite sve mu se vise smešite
Beznadežno
Sedite tako tu
Ne mičući se
Smešeći se na klupi
Tu odmah kraj vas deca se igraju
Prolaznici prolaze
Mirno
Ptice
Napuštaju jedno drvo
Zbog drugog
I vi ostajete tu
Na klupi
A znate a znate
Da više nikada nećete moći da se igrate
Kao ta deca
Znate da više nikada nećete moći da prodjete
Mirno
Kao ti prolaznici
Da više nikada nećete moći da poletite
Napuštajući jedno drvo zbog drugog
Kao ptice.

Žak Prever

Sta je ljubav

Vetropiri, piljarice,
Blebetavi svete –
Vi nove poete,
A molim vas lepo
Ne sipajte slepo
Vaš uzdisaj gubavi,
Ne pevajte udilj
Sve o ljubavi!
Znate l’ na čem raste,
Čija li je ćerka,
Kakva li je zverka
Ljubav ta?
Znate da!

Jer bućkuriš pravi,
Što u krnjem loncu,
U toj vašoj glavi,
Varite, kuvate,
Pa ga suzom posolite,
Uzdisajem zapražite,
Kreveljenjem začinite,
Jaukanjem zadimite,
To još ljubav nije –
Ta svet vam se smije.

Počekajte malo, goluždravi tići,
- Ili slavujići -
Dok budete veći,
Da možete reći
Šta je ljubav prava,
Koja li joj slava.

Godinama nositi u telu
Ljute sumnje strelu,
Iz krvi nam najvrelije
Stvarat sebi nade
Samo zato da se zmije
U njojzi nasade,
Il’ da umre nad,
A ti da si rad,
I da veso greš,
Što ga u svom srcu
Sahraniti smeš…

Tako danas, tako sutra,
Svake noći, svakog jutra
Slušat opadanja,
Pa se boriš sa grdobom,
Pakosti i zlobom,
I trpeti sve uvrede crne,
A u golo srce dočekati trne
Kojim od dan na dan
Na tebe nasrne,
I ne hteti, a ne smeti
Ni pomislit o osveti,
Jer to što ti srce para
I jamu ti kopa kletu
Dragoj ti je sve na svetu;

Pa uzet devojku,
Svoje milovanje,
Dati za nju svu slobodu,
Jedino imanje,
I okove metnut na se,
U okovi znojiti se
I krvavo mučiti se,
A za koru hleba
I što ženi i što deci
Najnužnije treba;
Pa ako je žena čudna i zloćudna,
Ne žaliti muke, ne žaliti truda
Goveti joj ćudi trista puta na dan –
Jer ako već jedan život
Mora biti jadan,
Nek ne bude njezin,
Neka bude tvoj…

Jeste, to je ljubav,
Golube moj!

Šandor Petefi

GENIJALNOST PROSJEKA

Postoji dovoljno izdaje, mržnje, nasilja i apsurda
u jednom prosječnom ljudskom biću
da naoruža bilo koju vojsku na bilo koji dan.

Najveće ubice su oni koji propovijedaju protiv ubijanja
najbolji u mržnji su oni koji propovijedaju ljubav
najbolji u ratu su oni koji propovijedaju mir.

Oni koji propovijedaju o Bogu, trebaju ga najviše
oni koji propovijedaju o miru, nemaju ga
oni koji propovijedaju mir, fali im ljubavi.

Pazi se propovijednika
pazi se poznavalaca
pazi se onih koji uvijek čitaju knjige
pazi se onih koji preziru siromaštvo,
a i onih koji se njime ponose
pazi se onih koji te brzo pohvale,
oni imaju potrebu da im se pohvala brzo uzvrati
pazi se onih koji te olako kritikuju,
oni se boje onoga što ne znaju
pazi se onih koji stalno traže društvo
oni su niko i ništa kad su sami
pazi se prosječnog čovjeka,
prosječne žene,
pazi se njihove ljubavi
i njihova je ljubav prosječna
…sve je u njima prosječno.

Ali postoji i genijalnost u njihovoj mržnji
postoji toliko genijalnosti u njihovoj mržnji koja može da te ubije,
da ubije bilo koga.
Ne želeći usamljenost,
ne shvatajući je ustvari
oni će pokušati da unište sve
što se razlikuje od njih samih.
Nesposobni da stvore umjetnost
oni je ne mogu ni razumjeti,
a svoj neuspjeh kao stvaraoci
oni će radije smatrati neuspjehom drugih.
Nesposobni da vole potpuno
oni će vjerovati da je tvoja ljubav nepotpuna
i onda će te mrziti zbog toga
i njihova će mržnja biti savršena.

Kao sjajni dijamant
kao nož
kao gora
kao tigar
kao otrov

…njihova savršena umjetnost.

Čarls Bukovski

IMENA * Miroslav-Mika Antic ~ Poezija za sva vremena

06 Zeljko Krznaric Više nikad nas dvoje

Za sve su kriva detinjstva naša

Za sve su kriva djetinjstva naša

Izrasli smo sami kao biljke.
I sada smo postali istraživači
zapuštenih predjela mašte
nenavikli na poslušnost zlu.

Iznikli smo pokraj drumova
i s nama rastao je strah naš
od divljih kopita koja će nas pregaziti
i od kamena međašnih koji će razdvojiti
našu mladost.

Nitko od nas nema dvije cijele ruke.
Dva netaknuta oka. I srce
u kojem se nije zaustavio jauk.

Svijet je u nas ulazio neskladno
i ranjavao naša čela
zveketom svojih ubojitih istina
i bukom zvijezda zakašnjelih.

Starimo. A bajke idu uz nas
kao stado za ognjem u daljini.
I pjesme su nam takve kao i mi.

Otežale i tužne.

Vesna Parun

Elegija

Elegija

Eto: vjetar s mora vraća nam natrag odbjegle ptice
šumom krila što uče nas prolaznosti.
Ali šta marim ja da su noći moje i dani izbrojeni.
Neka trava spasi moju nježnost.
Pijesak neće me naučiti voljeti.
Ne mogu u zlu živjeti, a za dobrotu ismijat će me.
Gdje je taj za koga vrijedi kleknuti na cestu
i dotaknuti usnama prah s njegove obuće?
Taj koji će kao livada svakog proljeća cvjetati u meni.

Neka dođe jedno proljeće što će nas naučiti biti radosti
jedni drugima, i ostati lijepi.

Jer vječnoj mijeni usprkos, ja znam da moram naći
prije nego napustim ovu zemlju i ovo nebo
cvijet koji će zadržati bezazlenost

i ljubav koja neće prestati.

Vesna Parun

Manifest ljubavi

Prostrimo bijele kosti, prostrimo blještave kosti
Nemamo druge zastave: krv je oslijepila sunce.
Stare trublje proljeća, mlada zvona slobode
Zvonite, zovite ljubav, neka se u njoj smiri
Crna misao čovjeka, metalna duša svijeta.

Ja sam ljubav i molim: prostrimo bijedne kosti
Ja sam ljubav i vičem: prostrimo sunčane kosti
Ja sam kostur, i kosti mojih kostiju su jutro
Ja sam ljubav i kosti mojih kostiju su ljubav

Ja sam ljubav, i ne znam gdje je počinak ljubavi.

Vesna Parun

Dosada ili tko zna kakav dan

U pjesmi koju nikad neću napisati
Ima jezero već ostarjelo
Od rose nevidljivih cvjetova koji
Spuštaju nefunkcionalne ljestve
Sve dublje u mene, u neki grad
Do nevesele statue proljeća
Zelenog bubnjara koji čeka
U dronjcima, na vojničkoj kiši,
Negdje gdje su se staromodne suze
Umorile i postale mržnja.

Vesna Parun

Dom na cesti

Ležah u prašini kraj ceste.
Niti vidjeh njegovo lice
niti on vidje lice moje.

Zvijezde sišle su, i zrak bijaše plav.
Niti vidjeh njegove ruke
niti on vidje ruke moje.

Istok postade kao limun zelen.
Zbog ptice jedne otvorih oči.

Tada doznah koga sam ljubila
čitav život.
Tada on dozna kome je ruke
grlio uboge.

I uze čovjek zavežljaj, i krenu
plačući u svoj dom.
A dom je njegov prašina na cesti
kao i moj dom.

Vesna Parun

Pesak

Ovu pesmu treba čitati
sasvim polako.

Malo nakriviti glavu,
sklopiti oči
i razmišljati o pesku pustinje
koji se talasa i prosipa
a ipak ima svoju povezanost
i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da žuri.

Naiđu nepogode,
i on ih utiša svojom težinom.

Niču i sahnu narodi i kulture,
a on ih nadživi i zatrpa.

Eto zašto se ova pesma čita
polako kao pesak
dok se naslanja na uho
na ogromni gluvi prostor oko sebe
i razmišlja o stvarima
koje nas čine jakim i dugovečnim.

Samo onaj,
ko nije uhvaćen da žuri,
može se uzvisiti nad početkom
i krajem
i zaslužiti vrlinu da bude vladar
jednog nezamislivog predela,

i istraživač jedne ružnoće
ili lepote stvari oko sebe.

Ko žuri - zakasniće.
Siroko začuđenih zenica,
ostaće zauvek pobeđen.

Zauvek samo podanik.

TETOVIRANA JESEN

1.
Ti neznas kako je carobno
znati da negdje postojis
jednako draga i krhka
i na poludjelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojis
u svijetu u kojem leptiri
i ne docekaju zoru.

Sakriven u tvojim venama
ja sam kap sto ne otice,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tudji.
Srecom ne gube klovnovi
na kraju svake price
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.

A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te cuvam i nedam
i nemoj da se bojis.
A ako vec budes bodez
i napravis nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
sto jos uvijek negdje postojis.

2.
Te jeseni je u mojoj usecerenoj krvi
zaspalo cigance modrozelenih ociju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjecas se... bio sam kocijas
zaljubljen u svoju kociju
i u svjetlost nase zvjezde koja polako gasne...

Suton... iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijece
nasem nerodjenom sinu.
Oprosti...
Na nebu je ustap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu...

Sad... nemam nista sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvijezdi sa koje sam sisao ranjiv.
Necu ti reci hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveci krivac sto sam njezan i ranjiv...

Miladin Beric

Nemoć svih divljih

Ako hoćes da pobedis divlju zver,
kaže klovn,
ne govori joj režanjem ili urlikom.
Ne laj na lava
i ne rokcć na krokodila.

Pevaj im.
Šapući.
Tepaj im jezikom ptica
ili jezikom dece.

Čim čuje jezik risa
- ris kolje.
Čim čuje jezik tigra
- tigar razdire.

Nemoć svih divljih je u tome
što nasedaju drugom načinu izražavanja.

Borac snage se plaši tudje vrste.
Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije.
Ukrotitelj.
I šarlatan.
On pobedjuje neozbiljnošću.

Zubi su mekši od usana.
Čuvaj se poljupca
i budi na oprezu.

Zubi ujedu za trenutak.
Poljubac za ceo zivot.

Mika Antic

Ulepšavanje nevidljivog

Usuđujem se da pomislim ovako:
u početku je morao biti neki kraj.

A da bi postojao kraj,
sve je to moralo da se dogodi iz kretanja.

U vreme kad nije bilo predstave
o sadržini vremena,

u prostoru u kom nije bilo pomisli
na suštinu dosezanja,

pre kretanja je morala biti namera
začeta kao plod bar jedne posledice odvažnosti

koja je uzrok uzroku što u spirali ronim
u unutrašnji vrh neshvatljivog i nemogućeg.


Pre početka i kraja, pre kretanja i vremena,
uoči prostora i namere, bila je, eto, ta odvažnost,

kao predak svih stvari što su se na trenutak
zagrcnule od prevelikih želja.

Gde su potonje svetlosti i zakasnele vatre ?
Gde nebesa i vode ? I gde tek zemlja ?

I gde je ova vrsta stvorenog
kojoj pripada i moj svet ?

I gde je posle života smisao, koji se tek nakanjuje
da začne glomazni besmisao naslućenog ?

Ovako bih se, dakle, usudio da pomislim:
pre svega morala je biti - želja.


Sve što mene izgovara,
dok opekline stoletnog ostavlja u mom umu,

sve što me izvodi iz zemlje i uvodi u vatru:
čitanje skromnih i oholih slojeva moga postojanja,

čitanje i dozrevanje mojih moralnih prizora,
satiranje kultura i nešto od one mahnitosti

kojom se branim kao da nikad ranije nisam bio ja,
a besanosti žig mi govori da sam bio,

da sam mnogostruki glasonoša, i da se vraćam
u jatima, kao civilizacije, kao kosmički zdenci,

- sve što me tako izgovara, u ovom danu koji se osipa,
doista može stati u tri želje.


Pa evo, rekoh ribi, sebičnost jednog od mnogih
neiskazanih mene, saleta između potiljka i beonjača,

nalaže mi da od te vaše, sad oživele,
porozne telesne sablasti

- ili ne znam već šta ste,
ovako ponovo stropoštani u šupljikavost -

zatražim tri mogućnosti da misaono savladam
pitanja što me pohode.

Prvo je moje mučenje:
da budem mlađi od svojih uspomena.

To je nekako počasno isto, kao i prolaženje
ispod zasvođenosti vremena, vetra ili duge.


Drugo je moje mučenje
da budem neuhvatljiv u mislima.

Da, dok boravim u njima, budem ipak
za nepreglednu beskonačnost ispred.

Da budem, dok boravim u njima,
jednu predivnu vrhunsku drevnost posve iza.

Da budem, dok boravim u njima,
očito brži i nedostižniji u svim pravcima prostiranja.

Objasnio bih vam taj svoj način,
koji se ovde smatra beznadežnim: razumeo bih

da li je kretanje starenje prostora u nama,
ili starenje nas u prostoru.


I treće moje mučenje:
da postajem sam sobom kao vi.

Spreman sam, evo, da bez velikog čuđenja
prihvatim poverenje u kakve god vi zatražite

vrste drukčijeg razumevanja prostora
i objašnjenja drukčije sadržine trajanja,

sisteme drukčije živog i univerzume
koji su ono čime mi nešto stalno preti.

To bi mi vrlo pomoglo
da u konačno smestim beskonačnost

i da ne strepim da li ću samo oživeti,
nego da se umnožavam, čak istovremeno, svakada.

Mika Antic

Ne želim samo

Ne želim samo
naša dva tela
već sve ostalo:
ono teško
i ono lako.
Ono što se čini lakim.

Htela bih da savladam
oluje u tvojim očima,
htela bih da sviram
na osamljenoj flauti tvog osmeha.
Htela bih da učestvujem
u lovu po tvom haosu,
u tvojim jutarnjim melanholičnim očima...
htela bih da ih zatvaram.

Planina koja se uzdiže
sa tvojim tamama,
između jedanaest i podne,
htela bih da je učinim još tamnijom
mojim tamama.
To je pad kroz dan.
Hoću da sa tobom padam.

Svoje JA proživljavam kroz tebe.
Tvoje JA želim u sebi.
Želim tvoju slobodu kroz sebe.
Želim moju slobodu kroz tebe
Zajedno ćemo brati
trenutke ruža bez trnja.

Marija Vine

Requiem za palog anđela

Možeš mi reći da u bezglasju
često zalutaš
kad sričem slogove tvoga imena,
I da se uzalud borim protiv vremena
koje na našim telima gravira
Nebeske istine u strahu od smrti.

Možeš mi reći da je moja tišina laka
poput niti paukove mreže,
A teža od sedam smrtnih grehova
I ja ću od nje satkati pesmu i pokriti te...

Možeš mi reći da bih trebala da te saslušam
kada se budem pravila da te ne čujem
sakrivši uši rukama...

Možeš mi reći kako sam grešila
i ja ću na svoja ramena
težinu neba, ako treba, prihvatiti
i ti ćeš opet biti u pravu a ja ću se osmehnuti.

Osmehnuću se kada tvoje ime bude prelazilo preko mojih usana
i one budu krvarile kao nekada moje srce.
Osmehnuću se jer moja će duša pevati
u tisini...

Možeš mi reći da su tvoji dani podeljeni
na dane sećanja i dane življenja,
a nećeš znati da su svi moji dani - dani preživljavanja...

Možeš mi ponovo reći da bi mi srce u kutiji dao
da ga pored kreveta čuvam...
A ja bih mogla,
mogla bi da ti kažem da te još uvek sanjam, da te još uvek volim.
Ali reći ništa neću, ćutaću.
Jer ja i kada ćutim - ćutim o tebi...

M.Simoković

Epilog

Nisam li drugačije zamišljao ovu noć,
purpurnu do zvezda?
Biće da jesam jer samo klovnovi znaju
koliko je najčešće tužno ono što izaziva smeh...

A ja još uvek nosim one iste
vagone neistovarene nežnosti ispod kože...

Znam,
vreme je rastanka
i svaka staza nekuda vodi...
osim unatrag.
A ja bih noćas upravo unatrag...

Ti dobro znaš, biseri u mom oku ne potiču od kapi
već od uplašenih svitaca koji ti više ne pripadaju.
Rukama sada gutam prazninu dok tišina postaje bodljikava...
Prst sudbine... ili dva i po prsta sudbine?
Dve jednake zvezde nisu li najudaljenije?

...Zatvori vrata,
iza crvene zavese je i crvena svetlost...
...manje crvena, a
ja iza nje učim da zaboravim.

U svetu slavuja i cvrčaka osim krvi postoji još pesma,
nemoj nikad bar to da zaboraviš,
ostalo je uglavnom nevažno.

Mali moj svicu, čiji mrak noćas činiš blagim?...

Miladin Berić

MED I SO

Mađioničarski šešir, je li?
Igra za fine ljude?
Misliš, tu ti pomaže
ako si vešt sa kartama
ili sa kockicama?
Misliš, pomaže i to
što umeš da sipaš pošalice,
da budes drugarčina,
da ostavljaš utisak?
Uopšte, kada se sreću
mladić i devojka -
šta tu pomaže?

Sve to pomaže.
Budi opušten, ali ne preterano;
budi uzdržan i tajanstven, ali samo donekle;
a onda zaboravi sve što si ikada čuo o ljubavi,
jer to je samo preplanulost od letnjeg sunca
ili rumenilo od zimskog vetra,
a ona dolazi kao promena vremena, i ti tu ne možeš ništa,
dolazi kao što ti je došlo to tvoje lice, kao što su ti došle noge,
ili to kako hodaš, kako govoriš, kako držiš glavu i ruke -
tu se ništa ne može učiniti – samo se moliš, i čekaš.

Ima li načina da se izmeri ljubav?
Ima, ali tek mnogo kasnije,
kad otkucaji tvog srca odu
miljama daleko, čak u velike brojke.

Da li je ključ za ljubav – strast, mudrost, ili tananost?
Sve troje – uz mesečinu, ruže, i sitne kupovine,
uz ono što se daje i ono što se prašta, uz ono što se dobija i što se zaboravlja,
uz uspomene i račune za sobu
uz biserje sećanja i uz jaja sa šunkom.

Može li ljubav da se zaključa i čuva sakrivena?
Može, a onda skuplja prašinu i plesan
pa se smežurava u polumraku,
sem ako shvati da joj mogu pomoći
sunce i kiša oluje,
ptice u svojim jednosobnim porodičnim gnezdima
šibanim surovim, mahnitim vetrovima.
Sve to pomaže, i zato
ne zaključavaj svoju ljubav, ne skrivaj je.

Kako se javlja prvi znak ljubavi?
U drhtaju, u grašci znoja,
u onom ti-i-ja, mi, nas dvoje,
u paru odgovora,
u ljubičastoj sumaglici na vidiku,
u nizu rezervisanih plesova,
u isprepletanim urezanim inicijalima,
u pet svežih ljubičica izgubljenih u morskoj soli,
u pticama što u velikim, jedinstvenim trenucima
uleću u hiljade prozora i izleću iz njih,
u srebrnom prstenu, u bronzanom odjeku,
u zlatnom gongu gonnngu onngggu,
u ružičastim dverima što se zatvaraju jedna po jedna
pred sumračnim pesmama duž zapada,
u rukunicama i ručkama zvezda,
u prevojima zavesa mesečine,
u klupčanju i raspetljavanju magle.

Koliko ljubav traje?
Koliko i stakleni mehuri ako se na njih pazi,
ili dve orhideje iz staklene bašte na mećavi,
ili jedan čvrsti i nepokretni čelični nakovanj
neumoljivo zavaren -
a opet, ljubav može da traje
kao šest pahuljica, šest šestougaonih pahulja,
šest šestougaonih ljuspi snega što lebde,
ili kao zakletve kiseonika i vodonika u čaši izvorske vode,
ili kao pogled jelena ili srne,
ili kao dve želje što jašu na leđima jutarnjeg zimskog vetra,
ili kao kutak drevnog oltara
što se kao svetinja čuva za prisne molitve,
ili kao prah, da, kao dostojanstvena hrpa prašine
kojom se poigrava nepostojani lahor.
Ima tih svetohranilišta
gde se čuvaju med i so.
A ima i onih koji sve to
prosipaju i traće.
Ima i onih koji to traze i štede.
Ljubav može da bude i potraga
ćutnjom i smirenošću.

Možeš li kupovati ljubav?
Naravno. Svakog dana – novcem, odećom, šećerlemom,
obećanjima, cvećem, krupnim rečima,
smehom, tepanjem i lažima
svakoga dana ljudi i žene kupuju ljubav
i odnose je, pa se nešto dešava,
o njoj se razmišlja,
ali što se više u nju gleda,
to je sve manje ona ljubav koja je bila kupljena:
takva je ljubav samo krivotvorina pod garancijom.

Možeš li prodavati ljubav?
Da, možeš je prodati po svakoj ceni,
pa ćeš da porazmisliš,
da opet zaviriš u cenu,
pa da zaplačeš, da zaplačeš u sebi,
i da se upitaš ko je i šta je to prodavao, i zašto.
Odsjaji večernjih popevki što lebde nad tamnim vodama,
plitak morski rukavac gde se zvezde brčkaju u kadifenim prisencima,
veliki olujni rzaj belih vodenih konja -
za te trenutke nema cene.

Nezvana ili zvana? Kako dolazi ljubav?
I zvana i nezvana, kao uljez i sen,
zora što zasenjuje prag,
kao traka svetlosti u plavičastoj magli,
polagano žmirkanje dveju crvenih svetiljki u rečnoj izmaglici,
ili kao gusti dim što se vije nad grbom neke planine,
a onda se taj dim uvlači u nabore tvoje odeće,
pa ti se upliće i u hod, u tvoje šake, u tvoje lice i oči.

Karl Sandberg

Ti ne znaš

...Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tuđi.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar luđi.

...Suton... iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose sveće
našem nerođenom sinu.
Oprosti...

...Neću ti reći hvala, a neću ni da ti platim
jer si najveći krivac što sam nežan i ranjiv.

...Te jeseni mi je ostao osmjeh,
a i njega sam ubrzo izgubio...

...A kada ostavim zvezde
hoću da budes kraj mene...
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
Ostani samo još malo...

...Kiša i nebo mutno do plača.
San je poslednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me...

...Reči će uvek reći manje
nego što govore oči.
Ne okreći se...

...Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te...
...Mi smo sve bajke večno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.

...Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da veruem i da ne veruem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim...

...Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da ćute.

Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada jos uvek mogu sam sebe da ubedim da sam sve sanjao.
A ti?
Šta ćeš ti?
...

Miladin Berić

Pitanje

Ima li smisla čekati san
kada znaš da ti neće doći
može li iko usporiti vreme,
kada zna da će brzo proći
ima li smisla gajiti nade
kad nezahvalnost im dobro znaš
i pevati sreći balade
kad do tebe joj nije stalo
I da li je smisao laž
što obavija sene života
odsjaj zlatnog omota
sopstvenog očaja zabluda
I ima li smisao smisla?
I da li bi opasno bilo
bez uteha životnih živeti
što kriju životno sivilo
Prezrenih lepota na hiljade
ti ludi svete nudiš
ali sve su tamo zablude
jer upravo ti sudiš
ko na njih ima pravo
a za većinu ljudi one
ostaju samo san.
Ima li smisao smisla?
A sta reći? Pa svi smo mi željni života ispunjenog ljubavlju!...

Angel Kalinovik

Ikona

Zaboravi da negde na svetu postoje
nekakvi tvoji muževi,
i moje žene,
i postelje u kojima su snovi zanat.

Neka drumovi budu
za mene i tebe pruženi
ove slučajne večeri
daleko,
u nepovrat.

Možda smo zato i rođeni
da jednom tuda odemo.
Da ti milujem kosu
kao da sam ti prvi.

A posle
da jedno drugome
malo lepoga dodamo
uz dve – tri mrve ljubavi
i jednu kapljicu krvi.

Nikad neću zbog tebe
ići da ločem rum,
ni da sročim za večnost
najbolju pesmu kraj čaše.

Malo mi se osmehni
kad se vratiš niz drum.
I, nemoj da mi mašeš.

Ni ja neću da mašem.

M.Antic

Carolija

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila
I laste.

Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi živi
slobodno,
lepo
i ludo.
Možeš da izmišljaš.
Maštaš,
Da radiš sve naopako.

U njoj i najveće čudo
prestaje da bude čudo,
jer sve što poželiš
kad zažmuriš
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i laži i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.

I sme se više od svega!

Jedini: nemoj da rasteš
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku
dotrči bliže zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namigneš samo
i osmehneš se polako

Izbroj u sebi do deset
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.

Miroslav Mika Antić

Carobna pesma

Vidim te već,
istina- kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti čizme od sedam milja,
u ruci aladinova lampa,
putuješ na onom čudotvornom tepihu
iz 1001 noći,
prelećeš planine i mora
i dižeš se visoko prema zvezdama

možda ti i ne slutiš
koliko volim tvoju trsavu glavu,
detinju glavu koja miriše na sapun
i penušavi aprilski vetar,

glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne,
nedostižne,

glavu koja će shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
što će krenuti sutra
na nova nepoznata sunca

ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjaš

četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
čak do kumove slame

dve, tri, pet čaša vina
u restoranu kraj reke,
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvežđa

i jedan običan osmeh,
i jedno jesenje veče,
tako sam tražio nove
zlatogrive komete

tako sam sebi našao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila

zato i hoću samo da te zamolim:
preleti beskonačnost
i pobedi vreme i maštu,
ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji

dodirni rukama prašinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se korača po zemlji

jer ljudska srca
zasađena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni džinovi
našeg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi načinili
milimetarske beskonačnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao alfa kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje vlasica

pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da dišu i da ožive

ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
samo tako se možemo
jedan drugom približiti

četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja čaša piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oči
i tvoje iskrene oči
u jedno jesenje veče
detinjasto i roditeljsko,

što je ono prostranstvo
koje hoću da pomirim
između moje i tvoje zvezde.

Miroslav Mika Antić

Bosonoga pesma

Ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno.
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozračne.

Podeliću sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš:
divno je nemati plan.

Izađi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem...

M.Antic

ЗЛОДУХ

Свет је тешко оболео
Много је мрзео, мало волео
Душу ампутирао
срце препарирао
крв пастеризовао
мозак компјутеризовао
па се угојио, и загнојио.


Узалуд сад
тамјан и цвет
Смрди свет!


Постоје само још два-три места
на окуженој трупини света
где Дух ћарлија
и здраво Семе клија
једно од њих је била Србија.

Узалуд башта
и липов лад
Већ се осећа смрад!


Србија, бела јагњећа кост
бачена међу гладне псине
Србија - ћуприја, сунчани мост
Граница између три истине
Србија, кућа на сред друма
на коју вечито режи чума
и палацају шарене змије
из Гермо-Европе и Азије.
Злодух сад стиже са запада
који је за нас Хад
Свет се распада
свуда се осећа смрад!


Злодух долази с полуострва
Европе, где се Словени шкопе
и пелцују против здравља
А Србија је опет прва
због Православља и Светосавља.

А Србија је најслађе пиће
за Азијате и Германиће
А Србија је најдража храна
за прождрљивце из Ватикана!


Много се лажи о њој просуло
и помешало с водом и травом
И зло је, најзад, превагнуло
а истина чами под бравом
Небо је негде потонуло
Амбис под ногама, амбис над главом
Ликуј сада, велика нуло
Уместо Бога, господар је Ђаво
Зато се штити све што је труло
а кажњава оно што је здраво.


Узалуд тамјан
и липов цвет
Смрди свет!


Настави ли се ова рација
на Србе и на Светосавље
уз лабудову песму Уједињених нација
и ђаво Богу обрије браду
и Човек изгуби последњу наду
биће у паклу велико славље
угушиће се свет у свом смраду.


Узалуд босиљак
тамјан и цвет
Баздио свет!

Добрица Ерић

Drugarska pesma

Ништа ти не разумеш
мој најрођенији блесане,
уображени принче
што те је живот размазио.
Да знаш колике сам ноћи
узнемирене и бесане
дрхтао крај твог узглавља,
покривао те и пазио.


Ти си за мене још увек
парче тек рођеног меса,
онај мусавко што вришти
и целу кућу потреса.


Ја сам те, лепото моја,
научио да ходаш.
Свима сам плаћао пиће
кад су ти зуби никли.


Ја сам ти дао живот.
Није те донела рода.
А сада смо се одједном,
један од другог одвикли,
као да све што кажем
заиста не разумеш
и као да све што умем
ти трипут боље умеш.


У реду, паметна главо.
Ја сам те љуљао, купао,
поносио се тобом,
немуште речи срицао,
и доста своје младости
због тебе сам полупао
и кад је у свет требало
због тебе нисам се мицао,


него сам сав оседео,
мој надувенко мили,
да би твој живот вредео
и дани ваљани били.


Данас, кад рођендан славиш,
све ћу свечане торте
побацати кроз прозор
на ужас родбине целе.
Ти знаш: ја сам твој отац.
Ми смо од такве сорте
што не сме да задрхти
кад одапиње стреле.


Можда још није касно.
Једном се мора све рећи:
и другарски и тужно
и грубо и срнећо.


Пропустио сам године.
Испустио те из руку.
Све твоје слабе оцене
мољакањем сам решио.
Вечито сам се свађао
кад те други истуку.
Био си моје мезимче,
и ту сам најтеже погрешио.


Четрнаест ти је година
и зар те стварно не вређа
да стално за тебе подмећем
и душу и главу и леђа?


Хоћу да јасно кажеш
кад мислиш да будеш мушкарац.
Зар треба и сутра да решавам
све што ти одраслом фали?
"Тата, шкрипи у браку...
на послу...дај за џепарац..."
А ја ти и даље помажем,
јер те волим и жалим.


Не честитам ти рођендан.
Ми смо се узалуд борили
и стварали само чуда,
а ништа нисмо створили.


И ево, данас ти дајем
реч родитељску и мушку:
ако не постанеш човек
на овој, тек започетој
чаробној стази живота
- морам ти разбити њушку
макар ожењен био,
макар у тридесет петој.


Никад те тукао нисам.
То за дечаке није.
Ал сутра, одрасли принче,
видећеш како се бије.

M.Антић

Rodjendanska pesma

Ја мислим да смо сви редом
из лепе љубави рођени,
огромне, чудне и дрхтаве
као јасике зелене.
После су дошле колевке,
цуцле и зуби, и остало.
И ноћи кад смо кмечали.
И пелене. Пелене. Пелене.


Свеједно да ли су облаци
јесењим небом тумарали
или је кошава била,
или је мећава била,
ја мислим: они су видели
сва сунца кад су нас стварали
зато је коса бебама
мека и топла ко свила.


Ја мислим да су се волели
и мислим да су измишљали
најлепше усне за нас,
најлепше око и длан.
И желели су да будемо
најбољи на овом свету.
треба се понекад питати:
личим ли на њихов сан?


Мама и тата су стари већ
и кажу: љубав вене.
А љубав њихова остаје
и у нама се шири,
и наставља се, наставља
у неком маленом шврћи
што ће из нашег срца
ускоро да извири.

M.Antic

Citanje iz latica

Što je bilo uvračano
To više ne važi.
Ima da se razvrača
kad proleće dođe.

Cvetovi su otvorili
svoje bele usne
Oni izađu u sumrak
mirisavim glasom:

“Da li živiš ovog sebe,
il nekakvog drugog sebe?
Možda je tvoj život san
između dve biljke?

Možda si ti seme
koje sanja da je čovek.
Čekamo te da dođeš
Opet među cveće.”

Što je bilo uvračano
to više ne važi.
Ima da se razvrača
Kad proleće dođe.

Nagnem se na cvetove
Vidim: na njih ličim.
Možda su svi oni ljudi
što ovako sanjaju.

I ja sanjam da sam cveće
Od postanka sveta
I kad god se probudim
vidim da sam opet čovek.

Vidim da je život bašta
Od groblja do kolevke
Jedan veliki san o bilju
Između dva čoveka.

Miroslav Antić

Ali to nije sve

Ali to nije sve
Ti si nakanio da mene nema i pod svaku cijenu
Ideš prema meni. I u jurišu
Smejući se i plačući
Pred sobom
Sve čistiš
i ništiš
Ti si nakanio da me pod svaku cenu uništiš
Ali nikako da nađeš
Istinski put
Do mene
Jer
Ti poznaješ uklesane i utrte pute
I niti ijedan drugi
(A mali su zapravo i jalovi
Bez obzira koliko su
Za tebe
Oholog i jakog
I preteški
I
Dugi)
Ti poznaješ samo one puteve
Što prolaze
Od srca
I
Oka
Ali to nije sve
Ima puteva što su se ispružili pred nama
Bez javnog traga kolovoza
Bez voznog reda
Bez vremena
I roka
Ti misliš da je tvoja putanja do ubogog mene
Veoma sigurna i časna
Ona
Što dolazi
S lijeva
Ili
Zdesna
Zavaravaš se stalno da do mene treba ići
Smjerovima sličnim
Sa severa
Ili
Juga
Ali to nije sve
Kuga
Oči uvijek
Pametno mi traži
Ispod ustalasale na vetru raži
Iz korena zemlje gdje se zgusla tmina
A iz bezmernih visina
Odozgora
Pritiskivati
Grudi
Najjače
Može
Mora
Ali to nije sve
Ti ne znaš zakon raskrsnice
Između svetlila
I
Tmice
Ali to nije sve
Jer najmanje znaš da u svom biću
Najteža rvanja su
I ratovi pravi
U samome
Biću
Ti ne znaš dakle da zlo si moje najmanje
Izmađu mnogih
Mojih
Velikih
Zala
Ti ne znaš s kim
Imaš posla
Ti ne znaš ništa o mojoj mapi putova
Ti ne znaš da put od tebe do mene
Nije isto što i put
Od mene
Do tebe
Ti ne znaš ništa o mome bogatstvu
Skrivenom za tvoje moćne oči
(Ti ne znaš da meni je
Mnogo više
Nego što misliš
Sudbina
Namrijela
I
Dala)
Ti si nakanio da me pod svaku cijenu uništiš
Ali nikako da nađes istinski put
Do mene
Shvatam te:
Čovjek si u jednom prostoru i vremenu
Što živi tek sada i ovdje
I ne zna za bezgranični
Prostor vremena
U kojem se nalazim
Prisutan
Od dalekog juče
Do dalekog sutra
Misleći
O tebi
Ali to nije sve.


Mak Dizdar

AUTOPORTRET

Portreta ja nemam; slikar koji bi ga imao izraditi
morao bi nadići sama sebe
i samnom se skladiti,
a to je nemoguće,
jer niko ne zna ko sam ja
i, pravimo se, ni ja sam.



No nije me sram:
ja znam svoju cijenu,
čvrstu ko granitnu stijenu,
znam da sam jedini i sam
ondje gdje me niko neće stići,
ni zmaj...



Autoportret: najprije treba imati crte
ustaljene i škrte
i stav za vječnost i pozu za vrijeme;
a ne da vas buše, ni da vas vrte,
ni razapinju na svoje dileme....

Veliki dio našeg portreta
jest naš stan i odijelo--
i njegovano tijelo
u kočiji velikog svijeta....
Mene zasipa bijeli prah cigareta
po kaputu,
a ja sam vječno tragana silueta
na putu.
Vukući noge bez galoša
preko blata i gliba
kao ranjene noške ptica -
dok mi dim izgriza oči
u zakutnim kafanicama
gdje se rijetko predstavi
sablasno sunašce.



Vidi što od mene učiniše duga nezaposlenost
i javni nerazum i bekrijanje -
i u spletkarenju i kleveti prezaposlenost.

Tin Ujevic

Istinita pesma

Tako sebi uvrtimo u glavu,
da smo nešto bolji od drugih…
I čekamo, da nas zadesi sudba neka veća,
a, na kraju, svima po dva metra zemlje preko,
i po koja sveća.

I sve zvezde jednako sjaje,
kad ih gleda neko treći…
Gledaj da za nekog ti sjajnija budeš,
i provedi život ceo, u ljubavi i sreći!

Ne gubi vreme na zle ljude,
jer, biće kako ti kažeš da bude!
Uzmi stvari čvrsto u svoje ruke,
sudbinu ti šiješ, s nitima i sreće i muke!

Jer to klupko, uvek zajedno je,
levo, bez desnog, nigde nema…
Gde god je Sunce žarko sjalo,
sutra se već oluja ljuta – sprema!

Probaj ljubavi,
i probaj osmehe…
Probaj noći i dane!
Dok god si živ,
vidaće se, i sve rane!

E… kada odeš, tu je kraj!
Neće svet stati…
Ali i da stane!
Nećeš to ni znati…
Bićeš s druge strane!

S druge strane,
gde se možda sneva?
Možda voli?
Možda, ne postoji?
Ali verujem, kako bilo…
bićeš sa onima boljim!

E, tamo već negde, boljih ima!
Boljih, ali opet jednakih međ’ sobom.
Čija su dela i reč ostala živa,
a, ne utihnula s grobom!

Nismo svi rođeni,
da u krvi, i junaštvu,
sve svoje najbolje damo!
Niti da breme celoga sveta nosimo!
Već dušu i reč svoju samo…

Ako je sreće, da i život neki posejemo,
pa da tek onda, sve ima smisao…
A, ako nam to, Bog, zbog nečega i oduzme?!
Ne pletimo, crnu, tešku misao…

Život jeste, radi života tu samo.
Zato volimo, volimo i volimo…
Kako god?! Jer je to,
ono, što najbolje znamo.

I negde će… možda?!
sve doći na svoje.
Ali nemoj da se život, u samoći spozna,
jer, mnogo je… mnogo! Lepši u dvoje!

p.s.

Ne budi bolji od drugih!
Prvo, budi bolji od samoga sebe!
Da bi bio dobar otac sutra,
prvo budi najbolji sin…

Ratko Petrović

Nasa sumnja

Naša sumnja je svedočanstvo
naše nemoći,
dokaz da smo razumeli zakone sudbine
iako smo, ne jednom,
iskušavali svoj razum,
pa i onda kad smo otkrili
da molitva ne nalazi utočište,
niti naša tuga, u nesavršenstvu
patnje i nemoći da ljubav sačuvamo.

Ali, titraj duše se ne plaši
nemoći, ni prolaznog,
već veliča trenutak u kome smo spoznali
da pripadamo jedno drugom.

Dragan Dragojlovic

Ne vjeruj da ja odlazim

Ne vjeruj da ja odlazim
jer nemoguce je ostaviti taj krevet
u kojem smo smislili najljepse price
nemoguce je da me taj vjetar
odnese nekud
u neku ravnicu punu snijega
jer tko ce tako njezno
tvoje celo poljubiti
kome bi na pamet padale
takve lude stvari
da se zenimo svake noci
da ponekad pobjegnemo
ne vjeruj
gledaj
tu su jos moje cigarete
moj kaput
i moje srce
ja sam jos uvijek tako tvoj
da nemam vremena ni za sebe.

Zeljko Krznaric

Na strani tvoga srca

Ove večeri dužinom krvotoka
prolaziš svim mojim otkucajima,
i posve sam na strani tvoga srca.
Želim na izvorište nijemog sna poći,
i obgrliti vodu kojom lice umivaš,
pa tišinu nježnosti uroniti u tebe,
rasporediti u svemir svoga tijela
i proljetnim zagrljajima zalijevati.
Riječi su moje svjetovi cvjetova
ili seoba mene na tvoj cvijet,
riječi su ove rastopljene misli,
i sele u čudesne tvoje mirise…

Usne su ti zamalo izgubile okus,
započetu pjesmu šutnjom kušaju,
ali uskoro ćeš zapjevati plavetnilom,
jer u krhkoj nijemosti gordih ruku
osjećaš među prstima dolazak ptica,
sve glasnije donose zvijezde neba.
Neka tvoj cvijet ne oplakuje daljinu,
u njoj više nema mjesta za ljubav,
neka tvoj cvijet samo odloži samoću,
toliko razloga u svakom jutru ima
i ne pomaže plač mladog mjeseca
u sutonu gdje peludna hrabrost noći…

Tvoja su usta zaboravila uzdahe
i oči su odavno ugasle u čekanju,
znam, povjetarac je u krajoliku duše,
a nečitke sjene oblijeću stvarnost,
kao čipka prekrivaju tvoju strpljivost.
Znam, u ponosu izgubljenih sjećanja
jednakim smo strepnjama dolazili,
zato ti dajem bistrinu obraza,
nadvisi strah, posveti disanje miru
i s bijelim stručkom sna nahrani srce.
Evo ti i moj osmjeh, na njega se osloni,
u mom poljupcu pronađi naviku za žeđ…

Zal Kopp

Dotakla bih te

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutas
trazeci ljubav,
nasla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume srecu.

Dotakla bih te
kao zelja;
znam da me zelis
i da me pratis
nekim mislima
kad nikog nema
da te utesim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju ceznje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da zacaram ti usne
i umirim te rukama
trazeci samo
da me cvrsto stegnes,
da mi samo kazes
da sve proslo je.

Dotakla bih te
kao miris
kad ides poljem,
kad u njemu nadjes
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
jos uvek osecas
miris poljskog cveca,
jos uvek si tamo
jos uvek me pratis...
Dotakla sam te
svojim recima
al nije to sve,
ne, nije jos kraj,
jos uvek cekam te...


Maja Miljkovic

TRINAESTANĐELINA

imao bog jato anđela
dvanaest njih
i dok ga ljuljaše u san
on sni
trinaest mora
trinaest planeta
trinaest zvijezda
trinaest poeta
i u snu odluči bog
da stvori anđela trinaestog
i rodi se anđeo s velikim očima
kao dva svijeta
s velikim krilima
ljepši od cvijeta
rodi se anđeo s trinaest ljeta
jer bog ga stvori
i bog ga sni
i bi ljepši od anđela svih
trinaeste noći
trinaesti anđeo
uljulja boga u san
te noći je bog ljutit bio
pa je trinaest mora ispio
i trinaest zvjezdanih pehara razbio
na svih trinaest planeta
posvadio se s trinaest poeta

II

pa sada hrče
i svemir srče
probudi se veliki nebeski mag
na crveni sag
uzjaši vrag
o rame okači krčag
i dok su anđeli spavali svi
trinaesti anđeo budan bi
što ti vrijedi tijelo bez užitka
što ti vrijedi život bez opitka
trinaestanđelino
trinaestanđelino
kušaj ovo vino
ne vina
ne vina
nevina
nevina
skini rogove

III

ako me poljubiš trinaest puta
nestat će mi ova dva roga
i biti ćemo jedno tijelo
sa dva boga
i prevari se anđeo
ugrize ga vrag
zajedno uzjašu
na crveni sag
o rame okače krčag
nebo je ličilo na modru krpu
vrag se ljuljao na mjesecu srpu
s trinaestim anđelom
a kada se jutrom probudi
svemirnomamurni bog
s oblogom oblaka oko glave
i ne spazi anđela trinaestog
prokune da svijetu jave
neka je na vijeke vjekova
nesretan trinaesti dan
i ču ga vrag
i odgovori
neka je sretan kome je drag

Enes Kišević

Ako se nikad nismo voljeli

Ako se nikad nismo voljeli
onda je uzalud ovo bijelo jutro
na mom licu
ova kiša u prvoj slici buđenja
i pjesma koja ostaje u srcu zauvijek

Ako se nikad nismo voljeli
onda je čudno to zbivanje života
u magli i sjenama dana prevarenih
ali ja vjerujem tebi i kad ne postojiš
i kad te nema u knjigama
kad se u tvojim umornim očima
stišaju bitke
i sve postane zaborav
i kad ti vjerujem
onda znam da ono sto smo živjeli
jedino ljubav moze značiti.

Željko Krznarić

Sanjas

Opet sanjaš

što će ti sva ta prostranstva

ljubav neznana

što će ti jad poslije svega

prozor otvoren u nigdinu

zrela pahulja snijega

sanjaš li sanjaš

budalo nepopravljiva

tragaču sreće

Željko Krznarić

Ovo je pjesma koja će te čekati

Ovo je pjesma koja će te čekati
iza svakog kuta
iza svakog osmijeha
pjesma koja ne zna prestati biti draga
i samo će te ona prenijeti
preko zvjezdanog praga
i kad mene ne bude
i kad ti oči nekako posive
kad na usne padne list jeseni
kad se raduješ recimo nečem
a u stvari misliš o meni
ova pjesma ima stotinu zadaća
stotinu razloga da se od tebe ne odvaja
ona je tvoj stražar u noći
ja sam joj naredio da te čuva
kad se miris marelica spusti niz ramena
jer znam da je najteže
kad nekoga nema
a znaš da bi morao biti
i kad mene ne bude
tamo gdje me tražiš
a bit ću tamo gdje ne možeš do mene
ova pjesma će ti biti moje ime
jer ne želim da ti u očima stanuju zime
i da te hladno nešto uvijek boli
ovoj pjesmi
ja sam naredio da te samo voli

Željko Krznarić

Posmrtni marš klovnova

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se neće dovući da mi pljune u lice.

Svi ćete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zločinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji način da se ode
bez pozdrava,
bez obećanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas čita,
čita,
kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba
ili premijera u pozorištu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek miriše samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrušano veče
sasušeno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otečen,
i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke
pa su dlanovi lišća ranjavi i krti,
a mostovi tegle na leđima topli vetar
što prve kiše najavljuje.

I ako već svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
učiniću to odjednom,
ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da doživim taj mrak
što mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeškajući se,
a neću objasniti zašto se smeškam
i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju
hiljadu svetlosti menja.

Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno dišite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolača.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me nećete stići
jer bio sam drukčija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio.

I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.

Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio,
kiriju što sam živeo međ ljudima.

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane čelenke o zid,
možda će se iz toga izleći nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na baštovanski kurs,
možda ćemo naučiti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja više ničega nije žao
i neću urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nišani
- na mene prstom ne nanišani.

Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni budući.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na šta bi ličio
vaš okupani,
puderom posuti,
razmaženi svet.

Kad umrem,
samo će mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od životnog šegačenja.

I neka sve prođe bez molitvi
i rodoljublja.
Uličarkama
donji veš od kaluđeričkih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonačelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveća ljubav
i moj najveći patriotizam,
i rađao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta čelična žica
između bivših koji sve lepo veruju
i budućih koji u svemu traže trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kišobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kažite hvala što se nisam prekinuo
i zgrušao vreme u crven krik.

Hoću da čujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim šatorima neba
naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju.

Jer pošteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali,
iako su mogli da siđu u publiku
i da za svoje pare psuju i obožavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće,
- neka bude.
Belo od kiša
proleće je tek okrečena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na čelo jedan list
i ništa više,
- ako se razumemo.

Ostalo može da ostane kao i kad sam disao.
Neka se lepršaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva nož u vrat,
i neko nekom i dalje šapuće: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki drugi smisao.

U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrijte lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I čegrtaljke u šake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulične svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primećujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama će od našeg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
naša poslednja naivna šala,
poslednja salva crnog snega
po vašim licima sivim.

I ko zna,
mozda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje
grobovima,
a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo
ovde negde u travi,
ovde negde u lišću,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi.

_Mika Antic____

Čežnja za tobom

Darujem se noćas
kroz ustreptale misli zvijezdama
Poljupcima noći prekrivam sve staze
do užarenih visina strasti
Uzavrela krv struji
kroz nabacane riječi
kojima me želiš slomiti
Ne dam se vjetrovima ljutnje
što teku sa usana
I ne marim što me zapljuskuju
kapi ledene kiše sa trepavica
Ne bole me ni tragovi tuđih koraka
što gaze mi po uspomenama
Samo ponekad osjetim
u dubini srca
dah tvojih misli
I iznova se slomim
u čežnji za tobom.

Evica Kraljić

PTICE I LJUBAV

Pronaći ćeš sasvim
iste principe
kod ljubavi i ptica

isto su krojeni u biti

dok si ranjiv, mlad
i još u svojoj
krtoj opnastoj ljusci,
probaš li leteti

- rasprsnućeš se
o tlo realnosti
kao i jaje

kad ti prvo
šareno paperje odrastanja,
pokrije nejaka krila,
pomislićeš da si neka nova,
neka najlepša ptica
dostojna – odmah svega

ne postoji
- odmah svega
postoji
- polako pomalo

možeš ispasti iz
gnezda sa te litice,
pokušavajući da poletiš
prerano
šarena, paperjasta
ptico tek
dovršenog detinjstva

ali si na sreću
svoju i moju,
suviše lagana da se
potpuno razbiješ o hridi…

ostaćeš sasvim živa,
ali razlupane naivne glave,
krvavih snova
i polomljenog krila,
ptico moja malena

i nećeš znati
šta je to letenje

mislićeš da je tvoj pad
bio sasvim jedan let,
i biće ti mrsko
da probaš opet
- da!

baš kao i u ljubavi
plašićeš se,
ili nećeš moći,
nećeš više imati čime!

ne žuri!
puževi puzavci žure,
puževi, što sluzavo ljube
zemlju… a ti ćeš ljubiti nebo!
to nije priroda ptica
da budu požurivane
na let! ne!

tek kada sazriš za letenje,
kad prerasteš stvari Zemlje,
i naučiš da neverovatno
postoji, samo onda
kad se pravi
od elemenata
u koje istinski veruješ ti,
i u koje istinski veruje tvoje nebo,
- letećeš!

sanjaj o letenju,
ali leti,
ne onda,
kada si sigurna u svoja krila
već u iskrenost
svoga neba

i ako naučiš da prvo
krila u tebi
treba da dobiju
paperja nežnosti

tek tad
i vetar počinje da te nosi,
a ne oduvava

moći ćeš tad da letiš,
moći ćeš tad da voliš

ptice i ljubav,
isto su krojeni,
i isto slobodni
u svojim bezgraničnim
svodovima

ptici je koren u nebu,
a ljubavi je koren
u tom tvom nebu
- koje ćeš sresti
jednim velikim svilenim
strpljenjem

neba se legu iz
plave čežnje za letenjem!

zapamti malena ptico!
bez neba svog,
ne možeš leteti,
nego samo padati!

čekaj ga!

ne gledaj ti mene!
ja letim kroz oluje,
poklonim po kom nebu
svoje plavičasto perce,
i ono me isprati
grcajući kišu,
i preoravajući
oblacima
putanju mojih letova,
putanju mojih krila
odranih

ako me budeš
poslušala ptico malena,
možda savladaš
i veštinu
sletanja na oblak

ali ako malena ptica
i samo posumnja u mogućnost
letenja,
zauvek gubi pravo na let

čekaj, maštaj i veruj…
nebo za tvoja krila
će doći ptico moja malena

ako toliko jako
i uporno budeš verovala,
samo ćeš se
jednog trena osvestiti
u najlepšem letu

letu bez granica,

u ljubavi bez granica.

Ratko Petrović