AUTOPORTRET

Portreta ja nemam; slikar koji bi ga imao izraditi
morao bi nadići sama sebe
i samnom se skladiti,
a to je nemoguće,
jer niko ne zna ko sam ja
i, pravimo se, ni ja sam.



No nije me sram:
ja znam svoju cijenu,
čvrstu ko granitnu stijenu,
znam da sam jedini i sam
ondje gdje me niko neće stići,
ni zmaj...



Autoportret: najprije treba imati crte
ustaljene i škrte
i stav za vječnost i pozu za vrijeme;
a ne da vas buše, ni da vas vrte,
ni razapinju na svoje dileme....

Veliki dio našeg portreta
jest naš stan i odijelo--
i njegovano tijelo
u kočiji velikog svijeta....
Mene zasipa bijeli prah cigareta
po kaputu,
a ja sam vječno tragana silueta
na putu.
Vukući noge bez galoša
preko blata i gliba
kao ranjene noške ptica -
dok mi dim izgriza oči
u zakutnim kafanicama
gdje se rijetko predstavi
sablasno sunašce.



Vidi što od mene učiniše duga nezaposlenost
i javni nerazum i bekrijanje -
i u spletkarenju i kleveti prezaposlenost.

Tin Ujevic

Istinita pesma

Tako sebi uvrtimo u glavu,
da smo nešto bolji od drugih…
I čekamo, da nas zadesi sudba neka veća,
a, na kraju, svima po dva metra zemlje preko,
i po koja sveća.

I sve zvezde jednako sjaje,
kad ih gleda neko treći…
Gledaj da za nekog ti sjajnija budeš,
i provedi život ceo, u ljubavi i sreći!

Ne gubi vreme na zle ljude,
jer, biće kako ti kažeš da bude!
Uzmi stvari čvrsto u svoje ruke,
sudbinu ti šiješ, s nitima i sreće i muke!

Jer to klupko, uvek zajedno je,
levo, bez desnog, nigde nema…
Gde god je Sunce žarko sjalo,
sutra se već oluja ljuta – sprema!

Probaj ljubavi,
i probaj osmehe…
Probaj noći i dane!
Dok god si živ,
vidaće se, i sve rane!

E… kada odeš, tu je kraj!
Neće svet stati…
Ali i da stane!
Nećeš to ni znati…
Bićeš s druge strane!

S druge strane,
gde se možda sneva?
Možda voli?
Možda, ne postoji?
Ali verujem, kako bilo…
bićeš sa onima boljim!

E, tamo već negde, boljih ima!
Boljih, ali opet jednakih međ’ sobom.
Čija su dela i reč ostala živa,
a, ne utihnula s grobom!

Nismo svi rođeni,
da u krvi, i junaštvu,
sve svoje najbolje damo!
Niti da breme celoga sveta nosimo!
Već dušu i reč svoju samo…

Ako je sreće, da i život neki posejemo,
pa da tek onda, sve ima smisao…
A, ako nam to, Bog, zbog nečega i oduzme?!
Ne pletimo, crnu, tešku misao…

Život jeste, radi života tu samo.
Zato volimo, volimo i volimo…
Kako god?! Jer je to,
ono, što najbolje znamo.

I negde će… možda?!
sve doći na svoje.
Ali nemoj da se život, u samoći spozna,
jer, mnogo je… mnogo! Lepši u dvoje!

p.s.

Ne budi bolji od drugih!
Prvo, budi bolji od samoga sebe!
Da bi bio dobar otac sutra,
prvo budi najbolji sin…

Ratko Petrović

Nasa sumnja

Naša sumnja je svedočanstvo
naše nemoći,
dokaz da smo razumeli zakone sudbine
iako smo, ne jednom,
iskušavali svoj razum,
pa i onda kad smo otkrili
da molitva ne nalazi utočište,
niti naša tuga, u nesavršenstvu
patnje i nemoći da ljubav sačuvamo.

Ali, titraj duše se ne plaši
nemoći, ni prolaznog,
već veliča trenutak u kome smo spoznali
da pripadamo jedno drugom.

Dragan Dragojlovic

Ne vjeruj da ja odlazim

Ne vjeruj da ja odlazim
jer nemoguce je ostaviti taj krevet
u kojem smo smislili najljepse price
nemoguce je da me taj vjetar
odnese nekud
u neku ravnicu punu snijega
jer tko ce tako njezno
tvoje celo poljubiti
kome bi na pamet padale
takve lude stvari
da se zenimo svake noci
da ponekad pobjegnemo
ne vjeruj
gledaj
tu su jos moje cigarete
moj kaput
i moje srce
ja sam jos uvijek tako tvoj
da nemam vremena ni za sebe.

Zeljko Krznaric