Nizvodno

Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka
gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen
ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči
pošao sam negde a udaljavam se o vodo

Ti si glas ptice posle ponoći vremena
anđeo s dvostrukim licem i potaja
daleko iza svetlosti daleko iza časova
kada je smrt velika maska sunca

Izmenih se pevajući kasnim te reko
u noći zasađenoj najlepšim baštama
duh mi valovlju sličan al istrošen na bizarne
cvetove
što cvetaju u našem oskudnom znanju

Dan se udvaja gde se rađa vreme buduće noći
veliki vodeni duše nad gorama kad grom mi
snuješ
u sluhu kad mi prostore pomešaš
reko sa srcem od vetra kada mi sve nade zbuniš
Možda bi trebalo da pevam tako
da se ne razlikujem od drugih koji silaze po
vodu
ali pored tebe najbolje sazreva moja podsvest

smeštena između sunca i meseca

B.M.

Može biti bez naslova

Došlo je do toga da sjedim pod drvetom,
na obali rijeke,
u sunčano jutro.
Taj je događaj beznačajan
i neće ući u povijest.
Nisu to bitke i paktovi,
čiji se motivi istražuju,
niti dostojna pamćenja ubojstva tirana.

Pa ipak sjedim kraj rijeke, to je činjenica.
I kad već tu jesam,
morala sam odnekud doći,
a prije toga
na mnogim se još mjestima nalaziti,
sasvim onako kao osvajači zemalja
prije nego što su stupili na palubu.

Bujnu prošlost ima čak i neuhvatljiv tren
svoj petak ispred subote
svoj ispred lipnja svibanj.
Ima svoje jednako stvarne obzore
kao u dogledu zapovjednika.

Ovo drvo to je odavno zakorijenjena topola.
Rijeka je Raba što ne teče od danas.
Staza nije od prekjučer
ugažena kroz grmlje.
Vjetar, da bi rastjerao oblake,
morao ih je prije tu dognati.

I premda se tu uokolo ništa veliko ne događa,
svijet nije time siromašniji pojedinostima,
lošije utemeljen, slabije određen
nego kada su ga osvajale seobe naroda.

Ne prati samo tajne urote tišina.
Ne prati samo krunidbe povorka uzroka.
Znadu biti okrugle ne samo obljetnice ustanaka,
nego i usputni kamičci na obali.

Zamršen je i gust vez okolnosti.
Bod mrava u travi.
Trava ušivena u zemlju.
Uzorak valovlja kojim se provlači prut.

Tako se dogodilo da jesam i gledam.
Nadamnom bijel leptir trepti u zraku
krilcima koja samo njemu pripadaju
i prelijeće mi preko ruku sjenka,
ne druga, ne čija god, nego njegova vlastita.

Takav prizor uvijek čini da me napušta sigurnost
kako je ono što je važno

važnije od nevažnoga.

V.S.

Veliki trenuci

Čuvaj ovaj cvet da te podseća na mene.
To mu je rekla.
čuvaj ga, i sećaj me se, sećaj.
Nek bude tamo gde nećeš moći da ga zaboraviš.
Stavi me negde blizu, gde vreme više ne teče.
Onda se stalno vraćaj uspomenama.

I sama noć je samo visoki, tamni cvet.
Još mu je rekla da noć duboko pamti,
Pošto je svaki cvet nekakva uspomena
A noć se sklapa
Kao tanani, tamni cvet.

Hoću da me nalaziš
kao što noć sve nalazi.
Tako je ona sebe razmeravala.
Čuvaj me kao što noć sve čuva,
Jer je u meni, duboko, noć.

Put je tamnica, kob.
Put zarobljava one koji su samo od puti.
A vazduh priča,
Vazduh, vatra i pena;
Nejaki su i neuhvatljivi ti glasovi
Sem kad se sećaju
Treptaja izgubljenih zvezda,
Ruku što se mašaju mesečevog kolača

Hajde da popričamo o tome natenane,
Stavimo zlataste dugmiće,
Budimo ponosni što se zajedno ponosimo i zajedno gnevimo.
Ne zaboravljajući da velika samoća,
Sazdana od prolaznih trenutaka,
Lebdi u vremenu.

Sačuvala sam sve velike trenutke.

Kruže oni u meni, kruže.

C.S.

Biti sretan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.


Herman Hesse

Pesma

Ljubavi moja ne reci ništa više
Ostavi nek padnu obe ove reči u ćutanje
Kao kamen dugo glačan između dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen težak
I dubok svojim padom kroz naš život
Dugim putovanjem i ništa ne susrećući do samo ponor
Taj beskrajni put bez šuma da trajanje
I nespečavanje nikakve daleke vode rada užas
Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Ništa do univerzum koji treba dostići i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam ćulio uvo
Ništa čak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noć je sve brža

Ništa do samo zahuktali teret.

L.A.

Ti sanjaš široko otvorenih očiju

Ti sanjaš široko otvorenih očiju
Šta li se to događa a ja ne znam
Pred tobom u tvojoj uobrazilji
U tome carstvu samo tvome
U toj zemlji bez kapija
I za mene bez domašaja
Za one koji shvataju muziku
Za njih bi rekli grane su rastinja
Koje se savija pod divnim teretom
Ptica koje su na njima svile gnezda
A ti
Ili oni čiji je pogled sazdan od mnogih pločica
Oni koji se igraju dužnostima koje ne postoje
I čiji parabolični duh k’o ogledala pali sve
A hipoteza je njihovo zavijanje cigara
A ti
Ti stavljaš svoju ruku na lice
A ja ni hrabrosti nemam da te pitam
Šta se to događa u tome plavom prostoru
U koji se duhom utapaš
Možda si u nekoj zemlji divljih konja
I sama k’o oblast izmedj dobra i zla
Ona staza kaluđera kroz planinu
Luka gusara na Srećnom ostrvu
Ili sastavljene ruke ljubavnika
Možda
A ja sam samo bednik izvan svega toga
Tek jedva da me pirne nalet orkestra
I nikad da uđem u salu Velike Opere
Obećao sam da govoriti neću
O prošlosti
I govoriti neću
O onim sobama u kojima sam vrebao
Tvoja ćutanja
Ni ona u kojoj je Tereza
Skinula dijamant sa svoje ruke
Ni ona u kojoj je Mišel
Pevao a da ga ja nisam ni čuo
Rađala su se bića iz tebe
Bića koja ti ja nisam stvorio
I niko neće znati za bes
Mučenja i ljubomoru
Zaboravljanja moja kada si svirepa
Pokazivala mi samo svoju decu
I kao nehotice zapaženu
Da prolaze ispod prozora
I maločas još uvela si čoveka
Sa očima ko zeleni smaragdi
I možda će tek on saznati od nje
Sve ono zbog čega umirem što ne znam u tebi
Čoveka nekog teškog i plavog
Njegovo telo
Između nas je samo kao ekran
Čovek neproziran ali umiljat
Rasejano neka mlečno plava tajna
Bio je to čudni i strašni dar
Dar da se daje život
Ali kad se išlo po starinskom običaju
Sparivanje trudnoća i porođaj
Pa one gospe što nose sveže rublje
I optrčavaju odaje stepeništa otvaraju ormane
A tu je i onaj krik deteta i sve ostalo
Ništa nije drugo do veliko slavlje i čestitanja
Od kojih otac prima blaženo svoj deo
Bled od gordosti i straha
Ali ovde reč je o drugoj vrsti rođenja
I onaj koji nije rađao to
Ne vidi svoj lik bez stida u ogledalu
S perverznošću da voli bića tvoje puti
Moje bolno ljubopitljivo za tvojim snovima
Onim porađanjem protiv mene
Iz kog potiče narod nastanjujući se u našem domu
I evo jednog od njih koji seda ispred naše postelje
I koji teži i diše
Ah da mogu da dam ko ti dah i bilo
I reč senkama suparničkim
Možda bi mogli i da ih čujemo
Kako se prepiru u susednim sobama
Moji sinovi zavidljivi i tvoji
Tvoje velike kćeri sa sjajem bisera i pokretom vetra
Možda bi njima pristajalo bolje
Ovaj rat između nas
Koji sam čitavog veka oklevao da vodim neštedimice
Jer čovek nije srećan dok ne potčinjava
I na kolena ne obara onog koga voli
Zato sam pokušavao sve mogućnosti
Svih preljuba duha
I bacao na sebe prokletstvo
Na mestima svim vrzinog kola
I zaklinjao sve kočijaše popova
Maršale carske
Kćeri razbojnika
Obesvešćivao zaboravljane uspomene
I krao njihove tajne grobova
Prah kostiju kusao kao rakiju
Prošlost svodio na bludnicu između svojih kolena
Ali uzalud
Jer samo jedan tvoj zrak svetlosti
Rasturao je sve moje aveti
I ti koračaš u trijumfu
Sa svim potomstvom svojim bezbrojnim
Tim jatom tvoje svetlosti
Prolećem ljudskim u tvojim stopama
Ljubičicama tvojih vena
Kojima sam razdiran jer liče na tebe
I još na nekog
Od koga sam verovao da te divljački čuvam
Zarobljenicu mojih ruku
U našim prebivalistima

Opustelim od svega drugog.

L.A.