Kuca za ptice

Vec sedmi dan je kisilo
ko sa mnom da je citav svijet
zaboravljen

A ti si se nasmijesio
i nebo se nasmijesilo
u isti tren

I zivot svoj si listao
i zvijezde su svjetlucale
u zivot moj

a onda si me ljubio
ko kise sto su kucale
u prozor moj

Ja slavim veceras
dan ljubavi tvoje
u kuci za ptice
u kuci za dvoje....


Drago Britvic

Izmedju tebe i mene

Dan njegova večnost
Cvet njegov dan
Slepoočnice njihov vid
Govorim da progovorim
Glasom se kroz šumu probijam.

Čelo sam svoje istrošio
Srce izgubio pevajući
Umem da te prepoznam
Da ti vratim sve što sam ti oduzeo
Da te volim.

Da te u mislima svlačim dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim dok me lažna smrt muči
Dok mi krv slika užase u glavi
Dok me šume zaobilaze pevajući
Dok dan raste od zadobijenih rana.

To je san koji te potvrđuje
To je ptica koja te dokazuje
To je cvet koji ti lice otvara
To je pesma koja počinje.

Postajem vidljiv
Ali niko ne može da vidi
Onoga što u meni peva
Pa ne znam je li stvaran
Predeo kroz koji prolazim.

Branko Miljković

Treba biti pazljiv

Treba biti pazljiv,
vrlo pazljiv, Svet je
danas odvec loman,
i dan ovaj najslabija
tacka je zivota.
Ni da izgovorim
ime ne smem,
jer glas bi mi raskinuo
ovu neznu cipku,
izvezenu zracima
sunca i meseca,
ta nedra vazduha.
Treba sniti polagano,
nasi snovi odlucuju
ko da su koraci.
Za njima ostaju
tragovi, toliko jasni,
da dusa ustrepti
videc gde je ispunila
zemlju namerama koje
grobovi bi mogle biti
naseg velikoga htenja.
Da, navrh prstiju
sniti skoro, posto odjek
sna il teskog hoda,
po tlu tako neznom,
mogao bi porusiti
basnoslovne kule
nekog Vavilona.
Treba utancati prste.
Danas kristal sve je
sto god dohvatimo.
I necija ruka u nasoj
moze da se u prah stvori
pre vremena,
ako stezemo je jace
nego uspomenu puti.

- - - - - - - - - - - - - - - -

Da, ne zaplakati.
Ako suza padne danas,
tezinom ogromnom
u jezero il u neke
oci voljene, prodreti
moze toliko duboko
da ce unistiti tice
najdrazega neba
i, rasuvsi kisu perja,
ispuniti celu zemlju
okrsajem krila.
- - - - - - - - - - - - - - -
Ljubav, ljubav, ljubav.
Jer, ko je ikad znao
da li stvara il rastvara?
I da li nas, kad gorimo,
uzdize do plama,
ili zeli nas pepeo?
Stoga, svet, slab danas,
od nje strepi kao ni od koga.
- - - - - - - - - - -- - - - - - - - -
Nek svetla zgasnu,
nek predahnu usne,
nek glasovi vise
ne zbore *Volim te*.
Nek silan mir vlada,
i stisanost obla,
da se slom izbegne
kog bi neke usne trazeci se
donele tome skupu
ishoda sto zemlju cine!
Nek jedva i pogled,
nevinost najveca
u telu coveka,
sacuva ga, ostav,
buducoj ljubavi,
u toj lakoj zvezdi
sto se u ocima stani,
i sto, buduc odvec cista,
ne moze da smrvi nista.
Toliko je loman svet
da se treba kretati po njemu
ko u opsenama,
gde umreti moze ljubav
ako sum stvorimo.
Samo
cekanje drhtavo,
disanje potajno,
vera prikrivena,
moci ce da spasu
danas
lomnost golemu
ovog sveta.
Lomnost nasu.

PEDRO SALINAS

ZA ZALJUBLJENE I ZA VEČNE

Ej mangupi vetrova
zalutali ispod sukanja gospođe večnosti
Bezobrazno vam se molim
bože
ko mi je to dao
da mogu da volim
dok po groblju kao po beskonačnosti koračam

majku vam
nežnosti moje jedine
ko je to smeo da izmisli vreme
i da me ovako mnogo celog
deli na poljupce kao na godine

ej večnosti
ej groblja
zemljo na smrt kao za zauvek podeljena
prolaznosti
lepoto
kučko moja šašava
gadim se i možda umiranja bojim
i pljujem na sve ostale tvoje razloge
ne vidim još od zanosa
kao od tuge poludele ljude

al’molim ti se:
sačuvaj smrti svatove
a pustosvata će
kao sukanja zadizanih gospođe večnosti
uvek da bude.



Mita Golić