Istinita pesma

Tako sebi uvrtimo u glavu,
da smo nešto bolji od drugih…
I čekamo, da nas zadesi sudba neka veća,
a, na kraju, svima po dva metra zemlje preko,
i po koja sveća.

I sve zvezde jednako sjaje,
kad ih gleda neko treći…
Gledaj da za nekog ti sjajnija budeš,
i provedi život ceo, u ljubavi i sreći!

Ne gubi vreme na zle ljude,
jer, biće kako ti kažeš da bude!
Uzmi stvari čvrsto u svoje ruke,
sudbinu ti šiješ, s nitima i sreće i muke!

Jer to klupko, uvek zajedno je,
levo, bez desnog, nigde nema…
Gde god je Sunce žarko sjalo,
sutra se već oluja ljuta – sprema!

Probaj ljubavi,
i probaj osmehe…
Probaj noći i dane!
Dok god si živ,
vidaće se, i sve rane!

E… kada odeš, tu je kraj!
Neće svet stati…
Ali i da stane!
Nećeš to ni znati…
Bićeš s druge strane!

S druge strane,
gde se možda sneva?
Možda voli?
Možda, ne postoji?
Ali verujem, kako bilo…
bićeš sa onima boljim!

E, tamo već negde, boljih ima!
Boljih, ali opet jednakih međ’ sobom.
Čija su dela i reč ostala živa,
a, ne utihnula s grobom!

Nismo svi rođeni,
da u krvi, i junaštvu,
sve svoje najbolje damo!
Niti da breme celoga sveta nosimo!
Već dušu i reč svoju samo…

Ako je sreće, da i život neki posejemo,
pa da tek onda, sve ima smisao…
A, ako nam to, Bog, zbog nečega i oduzme?!
Ne pletimo, crnu, tešku misao…

Život jeste, radi života tu samo.
Zato volimo, volimo i volimo…
Kako god?! Jer je to,
ono, što najbolje znamo.

I negde će… možda?!
sve doći na svoje.
Ali nemoj da se život, u samoći spozna,
jer, mnogo je… mnogo! Lepši u dvoje!

p.s.

Ne budi bolji od drugih!
Prvo, budi bolji od samoga sebe!
Da bi bio dobar otac sutra,
prvo budi najbolji sin…

Ratko Petrović