Drugarska pesma

Ништа ти не разумеш
мој најрођенији блесане,
уображени принче
што те је живот размазио.
Да знаш колике сам ноћи
узнемирене и бесане
дрхтао крај твог узглавља,
покривао те и пазио.


Ти си за мене још увек
парче тек рођеног меса,
онај мусавко што вришти
и целу кућу потреса.


Ја сам те, лепото моја,
научио да ходаш.
Свима сам плаћао пиће
кад су ти зуби никли.


Ја сам ти дао живот.
Није те донела рода.
А сада смо се одједном,
један од другог одвикли,
као да све што кажем
заиста не разумеш
и као да све што умем
ти трипут боље умеш.


У реду, паметна главо.
Ја сам те љуљао, купао,
поносио се тобом,
немуште речи срицао,
и доста своје младости
због тебе сам полупао
и кад је у свет требало
због тебе нисам се мицао,


него сам сав оседео,
мој надувенко мили,
да би твој живот вредео
и дани ваљани били.


Данас, кад рођендан славиш,
све ћу свечане торте
побацати кроз прозор
на ужас родбине целе.
Ти знаш: ја сам твој отац.
Ми смо од такве сорте
што не сме да задрхти
кад одапиње стреле.


Можда још није касно.
Једном се мора све рећи:
и другарски и тужно
и грубо и срнећо.


Пропустио сам године.
Испустио те из руку.
Све твоје слабе оцене
мољакањем сам решио.
Вечито сам се свађао
кад те други истуку.
Био си моје мезимче,
и ту сам најтеже погрешио.


Четрнаест ти је година
и зар те стварно не вређа
да стално за тебе подмећем
и душу и главу и леђа?


Хоћу да јасно кажеш
кад мислиш да будеш мушкарац.
Зар треба и сутра да решавам
све што ти одраслом фали?
"Тата, шкрипи у браку...
на послу...дај за џепарац..."
А ја ти и даље помажем,
јер те волим и жалим.


Не честитам ти рођендан.
Ми смо се узалуд борили
и стварали само чуда,
а ништа нисмо створили.


И ево, данас ти дајем
реч родитељску и мушку:
ако не постанеш човек
на овој, тек започетој
чаробној стази живота
- морам ти разбити њушку
макар ожењен био,
макар у тридесет петој.


Никад те тукао нисам.
То за дечаке није.
Ал сутра, одрасли принче,
видећеш како се бије.

M.Антић