***

Trošnost, u kojoj dogorevam
Sa ćutanjem posmatraš kletim
Ti si - kamenit, a ja pevam.
Ti si - spomenik, a ja letim.

I najlepši je maj procvali -
Ništavan pred večnošću svakom.
Al ja sam ptica - i ne žali
Što podležem zakonu lakom.

Marina Ivanovna Cvetaeva

"Nesanica"

Ode... ali ja znam čitavom sobom
da mi jedno bez drugog nemamo kud
i znam, ja sam večito s tobom
i ja ću preprečiti svaki tvoj put.

Ti svuda ideš sa mojom slikom,
ja sam tvoj dom i tvoja cesta,
u tvom je srcu mene toliko
da tu za druge nema mesta.

I ma koliko ženskih očiju sreo
ti ćes u svakom videti moje,
na celom svetu ja sam tvoj deo
i sve druge ne postoje.

I glas mačiji slušaj
i, ma kada, svaki će tebi kao moj doći
dotaći ću te granama parka
i gledaću te očima noći.

I kad se kući vratiš kasno
misli će mene da te sete,
postaću zvezda u oku jasnom,
ma, dim ću ti postati od cigarete.

Preko stotina i stotina milja
srcem ću ti u srce tući
ući ću ti kroz prozor vetrom smilja
zatvoriš li prozor, kao vihor cu ti ući.

U sav u tvoj dom, u tvoj mir, u tvoj vid
ispreturaću ti sve hartije
sav stan, ma sav život moze biti
ne smeš me nikad zaboraviti. Ne smeš!

Marina Ivanovna Cvetaeva

Ljubavi moja

Ljubavi moja ne reci nista vise
Ostavi nek padnu obe ove reci u cutanje
Kao kamen dugo glacan izmedju dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen tezak
I dubok svojim padom kroz nas zivot
Dugim putovanjem i nista ne susrecuci do samo ponor
Taj beskrajni put bez suma da trajanje
I nespecavanje nikakve daleke vode radja uzas
Nikakve povrsine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Nista do univerzum koji treba dostici i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam culio uvo
Nista cak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko vise pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noc je sve brza
Nista do samo zahuktali teret
Neprimetna pesma izgubljena
Izbegla lepota poneta i sudarena
Vec mozda ili ne
Ne jos ne ljubav
Nista do samo nepodnosljivo odlaganje bez mere
Smrvljavaju sigurnom uzasno podmetnutom
Kamen ili srce stvar savrsena
Jedna stvar dovrsena a ziva ipak
Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen
O naopaki bunaru gde plen posle tame polece ko ptica
Kamen ipak kao svi kamenovi
Na kraju krajeva koji se zamara od svega
I zavrsava time da bude samo grob
Cuj cuj
Izgleda da preko ograde bunarske
Nece preci krik udar ili lom
Vec nejasno i uzvitlano neodredjeno zastraseno
Svetlucanje bledih i cistih dubina
Slicno prividjenjima u detinjskim pricama
Boja nas samih mozda za poslednji put
I kao da je sve bilo iznenadno sve sto jos moze biti
Doslo da nadje objasnjenje jer je neko
Koga nisu videli da je usao podigao zavesu prozora
A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina
Sad znam zasto sam rodjen na ovom svetu
Pricace se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija
U stvari sve je to samo leprsava varka
Venac od sarene hartije za jedno vece u siromasnoj kuci
Sad znam zasto sam rodjen
I kamen silazi dalje izmedu nebuloza
Sta li je gore sta li je dole u tome donjem nebu
Sve sto sam kazao sve sto sam ucinio sve sto sam izgledao da sam
Lisce lisce koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret svojih ruku
Evo ispred mene velike istine zime
Svaki covek ima sudbinu varnice
Svaki covek je samo
Vidjeni cvet a sta sam vise nego svaki covek
Moja gordost je da sam voleo
Nista drugo
A kamen se zariva bez kraja u prasinu u prasinu planete
U sustini sam samo malo vina prosutog a vino
Svedoci o pijanstvu u rano bledo jutro
Nista drugo
Rodjen sam bio za te reci koje rekoh
Ljubavi moja

Louis Aragon

DOTAKLA BIH TE

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutas
trazeci ljubav,
nasla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume srecu.

Dotakla bih te
kao zelja;
znam da me zelis
i da me pratis
nekim mislima
kad nikog nema
da te utesim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju ceznje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da zacaram ti usne
i umirim te rukama
trazeci samo
da me cvrsto stegnes,
da mi samo kazes
da sve proslo je.

Dotakla bih te
kao miris
kad ides poljem,
kad u njemu nadjes
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
jos uvek osecas
miris poljskog cveca,
jos uvek si tamo
jos uvek me pratis...
Dotakla sam te
svojim recima
al nije to sve,
ne, nije jos kraj,
jos uvek cekam te...


Maja Miljkovic

MOJA JE DUSA OBLAK JESENJI

Moja je dusa jesenji oblak,
Oblak rastrgan,
Kao krpa. Bacen na nebo.
Ja volim oblake, u jesen.

Lice mi je, mrko, suncem spaljeno.
Moje oci u oblake gledaju.
A misao?
Misao je upravljena k tebi.


Dragutin Tadijanovic

Ako me zaboraviš

Hoću da znam
jednu stvar

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.
Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje


Pablo Neruda

Podji

Podji kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje

nek lepotom zrači!

Sesil Šabo

Pisma gospođi Vineti

Prvo pismo

1.
Gospođo Vi-ne-ti, juče sam opet pokušao da se obesim,
a posle sam opet odustao. Čitave noći gledao
sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu
drugu ženu. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa.
Početka jednog Dombijevog pisma: - Mila moja,
ja sam pas.-

Sad znate šta sam. A lepo sam vam govorio: ne
ostavljajte me samog, sklon sam glumatanju,
pravim teatar ni od čega, i toliko se uigram, da posle
idem okolo, tražim publiku, i sve to javno
prikazujem. Nemojte se iznenaditi ako počnem
i sebe da plakatiram.

Ujutro, video sam kroz prozor nebo. Sasvim je ličilo
na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na
viljušku zvonika preko na tvrđavi.

Samo nisam video oblake. Sigurno ih je vetar oduvao
preko noći na jug i sklonio. Taj vetar ima
ukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da vam
o tome mnogo govorim. Treba slediti Lao Cea.
On kaže:
- Priroda se služi sa malo reči. Zato uragan
ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. -

Jedino, ako vas interesuje to o pticama. Ptice su one
o kojima sam vam pričao da žive dole po
močvarama, samo sam opet zaboravio kako se zovu.
Te ptice su došle okukom reke, severnije od
Ribarskog ostrva, severnije i od Kamenjara.
I tako je sve to počelo.

2.
Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna
popodneva u stanu koji sam sa vama delio osam
godina. Tri zida, a umesto četvrtog: veliki prozor
što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.

Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mesto
gde je nekad, u svojim usamljeničkim šetnjama,
dolazio Ajnštajn, da razgovara sam sa sobom, vo
vremja kad je bio mladi zet Marićevih.
Infeld za njega kaže: - Veruje se da danas stvarno
vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn
obuhvatio samo mislima i jednačinama. -

Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu,
pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno i
beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani,
večito istim prijateljima, u večito istim kafanama,
večito iste stihove, uveren da svaki dan
izgovaram nešto novo - pa to mora jednom i da zabrine.

Onda dođu ta nedeljna popodneva, kad vojnici bespomoćno
lenčare po predvorjima bioskopa ili
poslastičarnicama. Kad devojke sa periferije
izlaze u šetnju u jednakim haljinama, i svima kažu
da su sestre. Kad nekoliko starica pred crkvama
čeka večernje i zaudara na bosiljak
i prigradska groblja.

Dođe to. Neko iz dosade izmišlja novi rat, neko iz
dosade izmišlja brakolomstvo, neko iz dosade
ima mamu, neko iz dosade ima Mocarta, neko tbc.

Stigao sam do stare Indije, prilično preskočio vede
i nađem u - Kena-upanišadi - mesto koje me je
podsetilo na LXXI pevanje u - Tao Te Kingu -.

- Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano
mi nije -. Ja stvarno ne mislim da vas dobro
znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato,
da pljunem u pravcu onog grada gde ste me
ostavili da vas čekam.

Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju
geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti
taj grad. Njega inače već odavno savršeno nema.

P.S.
Ako vam to nešto znači, vrlo vam se molim za oproštaj.
Uostalom, vi to ionako bolje od mene možete
sagledati i dati nekim stvarima pravu meru.

Laku noć vašim željama da opet iziđemo među ljude.
Ja to ne umem. Ja sam uvek ulazio među ljude.
Laku noć vašim suzama. Vašem nekadašnjem
hodu na prstima kad spavam.

To je bilo pre mnogo miliona godina. Beskrajno sam
cenio sve pokušaje da mi ulijete olovo u
noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se
uvek uspravljajau.


Drugo pismo

1.
Gospođo Vineti, čudno je ovde. Putovali smo kroz
Brogejlove slike, ili kroz onu bajku o Ribecalu.
Ne mogu da vam objasnim. Nešto kao moje
detinjstvo. Neverovatno.

U zoru, pred nama se pojavio grad. Kao u dečjim
slikovnicama. Jedna kuća žuta. Do nje maslinasta.
pa siva ili terakot. Ljubičastih sam se nabrojao
ne više od pet.

Zamislite da me je neko izrezao od kolačarske hartije
i zalepio tu negde. Tako je sve u plohama.
Izgubio sam dimenzije.

Doručkovali smo grožđe na pijaci. Posle smo prali
maramice u olucima i brisali ruke i usta.
U hotelu se spratovi zovu po bojama. Borisa nigde
ne mogu da nađem.

Ja, u stvari, i ne znam ko je Boris, ali sanjao sam
dok sam dremao u vozu da bi ovde mogao postojati
takav jedan i da bi ga valjalo pronaći. On bi
nam pokazao tunele. Ili bi nam pokazao gde
ima mnogo stepenica.

To sa Borisom podseća na Zagorsk. Krešo Golik i ja.
Noć uoči Uskrsa. Neka kiša pomešana sa snegom.
Hoćemo mi da vidimo vaskresenje i patrijarha
Pimena. To je, u stvari, tvrđava. Okolo zidine
podignute u doba tatarske najezde. A masovka -
da polude i Kavalerović i Sesil B. De Mil.

Zagorsk je Rusima kao Francuzima Lurd. Iz svih
krajeva zemlje dolaze za Uskrs da se iscele. Pa
kad je počelo to u ponoć: odvezana zvona, trideset
hiljada vernika metaniše i zamače lice u blato,
oblaci tamjana, zlato i crne rize,
dijamanti i drveni krstovi...

Ja se popeo na neko uzvišenje da bolje vidim.
Kreš mi posle kaže da siđem, stojim na grobu
Borisa Godunova. A gde mogu da stanem, kad je
sve istorija?

Poklonim se mrtvome caru i obećam, ako dobijem
sina, da postanemo kumovi: zvaće se Boris.
Objasnim to devojčici. Verovatno bi trebalo,
kažem, da započnemo ovde jednog sina.

Ona bi radije da je povedem aprila u Zagorsk.
Jesam li stvarno bio tamo? Kako da ne. Ja sam,
ko zna koliko puta i ko zna gde već, živeo.

2.
Jesam li živeo u Parizu? Jesam li bio u Njujorku?
Vašingtonu? Bagdadu? Rigi? Sidneju? Svuda
sam bio, kažem, jer svi smo mi svuda bili,
samo smo to zaboravili.

Zaboravio sam, recimo, Četrdeset petu ulicu,
odmah iza Brodveja, gde sam video kako na asfaltu,
oko mojih nogu, umire stotinu narkomana i niko
neće da im pomogne.

Jurmala. Cela obala Baltika. Ili, preko u Švedskoj,
Vesteros. Stokholm. Geteborg. Malme. Trajektom
pijan preko u Kopenhagen. Odatle šest puta
preko Atlantika. U Muzeju svemira u Vašingtonu
ručao sam sa Majklom Kolinsom. Rekao mi je
da iz vasione izgledamo besmisleno.
Kao plesan. U Nju Orlinzu smo Slavko Vukosavljević
i ja večerali sa Tenesijem Vilijamsom.

Sve sam doživeo, kažem. Vekove. Eone. Bio sam gore
u svetlosti i vratio se. Ispričam joj o Vavilonu,
Stesefonu, Al Kurni. Stvarno sam pojeo jabuku
sa Adamovog drveta na mestu gde se sastaju
Tigris i Eufrat i čine Šat al Arab.

Lama Angarika Govinda kaže u predgovoru tibetanske
knjige mrtvih: - Ne postoji nijedna osoba,
zapravo, nijedno živo biće, koje se nije vratilo
iz smrti... Ono što nazivamo rođenjem, samo je
obrnuta strana smrti, kao jedna od dve strane
medalje, ili vratnice koje nazivamo: ulaz izvana,
ili: izlaz iznutra. -

To joj zapišem u đačku knjižicu, koju je ponela umesto
lične karte. Čudna je ta zemaljska ljubav,
rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju.

Zar nisam i kroz ovaj grad nekad prolazio, u karavanu
nekog drukčijeg čovečanstva? Isto se dimi voda na
Tromostovlju. Isto se ljeska pustoš nad daljinama.

Isti me miris boli u nozdrvama i u sećanju. Potpuno
razgovetno, evo, izgovaram ga svojom kožom.

Sve se ponaša tako kao da stari u budućnosti. Ja
starim i u prošlost. U svim pravcima vremena.
To mi je nadljudski dokaz da sam, sa neke
druge strane ovog istog, ovde već jednom boravio
silazeći sa zvezda.

3.
Gospođo Vineti, prvi put mi se čini da ću se
sasvim odmoriti. Na primer: sat. Uopšte me više
ne kljuje u potiljak.

Devojčica je izmislila da obuče moju vetrovku naopako,
da se igra sa mnom Babaroge i da me plaši.
Onda izuje cipele i hoda na prstima, da ne bude mala.

Obično sedi na podu i igra se svojim prstima. A kad
se smeje, dođe da mi rastršavi kosu, da mi se
popne na ramena i ciči tu negde oko nozdrve
i oka. Nikad nisam provodio besmisleniji život.
Nikad nisam pisao gluplje stihove. Nikad nisam
u glavi imao pliće misli.

Četiri puta iziđemo iz hotela i vratimo se. Na kraju,
ona sedne na ivicu kreveta i plače: pita: šta nije
dobro i zašto sam večito ravan kao zemlja.

Pošto nemam drugog objašnjenja, ispričam joj sve
bez uvijanja. Prvo su, kažem, našli jednog savršeno
gladnog psa i jednu izvanredno uznemirenu
lastu, dodali su im malo kreča i pamuka,
sve to zatvorili u kožu, ispisali krštenicu,
i proglasili da sam to ja.

Posle je, kažem, kreč izgrizao pamuk, a pas pojeo
lastu. Sad se ujedaju pas i kreč. Onda ona siđe
do restorana, donese mleka i kaže: sad ćemo
da ih nahranimo.

Napolju pada kiša. A kako se već pomalo spustilo
veče, upalili smo sve moje i njene cigarete iz
džepova i kofera, poslagali ih po nameštaju i
rekli da su to zvezde.

Onda smo opet izišli. U hotelskom bifeu jedan tip
je sedeo okrenut zidu, ponekad se kuckao prstima
u čelo i pitao: halo, ima li ovde koga? Meni je
rekao preko gutljaja: zašto ti mene uporno udaraš, brate?

Za takve uvek imam spremnog jednog Vladimira
Iljiča. Lenjin je rekao, kazao sam, ne miluj
po glavi, uješće te za ruku.

Onda je on počeo da plače: zašto mi dva dana ranije
čovečanstvo ne javi kad će me udariti?
Zašto mi ne poruči: čekam te u petak, u ulici
toj i toj, iza ugla. Čuvaj levu stranu, lice i srce.
Hoću da budem spreman, da mogu da se branim.

Devojčica je u međuvremenu popila i svoju oranžadu
i moje duplo piće. Ne volim da žene piju.
Morao sam da je nosim u hotel. Prolaznicima
sam pokazivao kakve su joj ruke i uši. Govorio
sam: ona ima najmanje ruke i uši u Evropi.

Ne znam kad smo se vratili kući, na obojene spratove.

Treće pismo

1.
Gospođo Vineti, još ovo da vam javim, pa vam nikad
više neću pisati. Videćete. Sećate li se onog tipa
o kojem sam vam pričao da ga sanjam na onom
ostrvu ili plaži. Onog što se udavio i stalno
me, onako udavljen, imitira kad spavam.
Ponovo sam ga sanjao i raščistili smo to.
Obećao je: nikad više.

Nekoliko podataka koji vas ni na šta ne obavezuju:
devojčica u snu ustane, nasloni se na zid i tako
satima stoji u postelji. Budna. Priznao sam joj
da mi to izgleda veoma čudno. Objasnila je
da tako najbolje razmišlja. Uostalom, rekla je,
negde je pročitala da je jedan svetski pisac
sva svoja dela napisao stojeći. Probao sam
da i sam nešto napišem stojeći, ali i u krevetu je
to ispod mog dostojanstva.

Teram je da o vama govori lepo. Vi se ovde zovete:
Ona Divna Gospođa. Pogađa da krišom pijem
zbog neke tuge u vezi sa vama, i za doručkom
obično ispije svaku moju prvu čašu.

Večeras, dok je zaključavala vrata, u očima sam joj
video molitvu da Ona Divna Gospođa ostane u
hodniku iza vrata. Jednog dana to bi sigurno
postalo nepodnošljivo.

Uostalom, i ja sam ljubomoran. Svi se za njom
okreću, kao onog leta kad ste mi je pokazali na
Korčuli, gde sam bio da obiđem jednu moju pokojnu
mornarsku godinu. I Porto Pidočo. Lagao sam
vam da ćemo tu živeti kad budemo imali dosta
novca. Nikad mi nećemo imati dosta novca.

2.
Ima bolesnih tipova kojima godi kad su u društvu
lepih žena. Ja lepu ženu sakrijem. Kažem devojčici:
to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju
rukama, i molim te da očetkaš kaput, opereš kosu
i umiješ se.

Napravio sam joj četiri scene u restoranu. Ovde
restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje
ja nailazim. Imam čulo za kafane. U sebi
neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa.

Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad
sam joj pevušio - ništa. Slegne ramenima i kaže:
ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek.
Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski.

Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je
svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom.
Naredio sam joj da počne da uči ruski.

Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i,
od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski,
ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki
slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest
slengova. Zamolili su nas da iziđemo iz kafane.

Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili,
i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam
nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje.
Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati:
ona je trpela mene.

Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže:
- Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma
ostaje u njihovoj glavi. - Tako je i sa mnom.
Možda ću vam i govoriti neke reči, ali, kako
sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u
mojoj glavi.


Četvrto pismo

1.
Gospođo Vineti, sve što sam vam do juče pisao
ne uzimajte ozbiljno. Predajem se i vičem:
vi ste neponovljivi.

Pronalazim vas čak i u travi. To je tamo, levo
od mosta, u jednoj kafanici koju je posećivao
Prešern. Nabrao sam trave da napravim salatu,
ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris
vaše kose.

Čitave noći lutao sam oko stanice, i razgledao vozove
što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena
da mirno o svemu razmislim. Gospođo, ja sam u vas
neizlečivo zaljubljen.

Idem da spakujem stvari i da se vratim. Ključ imate.
Adresu znate. Naći ćemo se, dakle, ne u Beogradu,
nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojčicu
da vratim u Zagreb. Sa Dragom Britvićem
i Marjanom Selmanom popeću se - Pod stare krovove -.
Sa Krlecom i Dobrišom obično odšetam na groblje.
Sve u svemu, to je dva dana.

Ja njima dvojici držim književne susrete.
Govorim malo njihove, malo svoje, malo tuđe poezije.
Počnem pesmom - Mirogoj - Jiržija Volkera.
Cesariću se naročito sviđa ono mesto:
- Korenje može sunce da uhvati u cvetu. Zašto je
poginuo mrtav će od života saznati. Za kralja,
za otadžbinu, za sve se može boriti na svetu,
ali se ne može za sve umirati. -

Meni se sviđa kraj te šetnje. Dolazi ono Tinovo:
- Ne boj se, nisi sam. . . - prva i najveća
svemirska pesma na zemljinoj kugli, a za oproštaj
ide, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani,
- Srebrna cesta -.

Gospođo Vineti, samo je potrebno da imamo
nekoliko dece, i videćete: biće sve dobro.
Negde ću pozajmiti novac, kupiću drva i uglja,
i čitave će zime biti toplo.

2.
Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da
ćete ponovo otići. Setite se kako sam, kao ptica,
pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim
bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam
sedeo satima.

Setite se da tada nisam imao rukavice, ni
toplo odelo. Tada smo nešto počinjali, i rukavice
i toplo odelo imali smo samo u glavi.

Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu.
Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno,
rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju.
Posle sam ga našao i u poljskoj antologiji
Zigmunta Stoberskog.

Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog.
Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, uglađen
čovek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno
razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je,
pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova.

Kako da mu objasnim da sam te brkove morao
da obrijem u osamnaestoj? Tada mi je Bihalji
objavio jednu pesmu u časopisu - Jugoslavija -.
Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se
štampaju ikone. Prevod na četiri jezika. Oto Bihalji
Merin je iskreno bio razočaran mojim izgledom.
Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije
evropski, a kamoli svetski, a ovaj časopis ide u
ceo svet. Izvadio je iz džepa novac i lično me
odveo u prvu berbernicu. Umirite se, dragi moj,
tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrećan.
Okanimo se primitivizma.

Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro
znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu,
i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno
važni, prepisivao i slao vam ga ponovo
i uvek ponovo.

To je ono što smo nazvali: balada o nama.

3.
- Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba
zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima.
Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i
izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima,
koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po
ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće
dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove
sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga
osmeha na čaši iz koje si pila lekove. Obrisaće
novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko
staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u
oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati
ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne
umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž
su priče o novim sastancima, laž sve uspomene
i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više
nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje
će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.
I sve će lepo s tobom umreti.

I svakog će proleća krovovi dugo plakati
suzama okopnelog snega. -

4.
Ima još jedan razlog, vrlo privatan, što pesmu nisam
objavio u nekoj zbirci. Ponekad se zaljubim u
neku svoju metaforu, kao u slučaju tog širokog sivog
stopala gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu
i razliva po pločnicima.

Još u šesnaestoj napisao sam pesmu - Nedelja -, u
kojoj doslovce stoji: - Nebo je velikim sivim
stopalom zgazilo krovove, ljude i puteve. - Radije
sam se odrekao obe pesme, nego da ponovim metaforu.

Inače, nadam se da vam je jasno u kakvom sam
položaju. Samo mi, molim vas, ništa nemojte javljati
o vašim glavoboljama. Njih ja vučem na savesti,
i ako me podsećate na to, ponovo ću pobeći.
To mene dovodi do ludila.

Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz.
Kod vas ću biti već rano u zoru. Devojčici ću
u Zagrebu na stanici sve otvoreno objasniti. Sa
Marjanom i Dragom mogu da se napijem drugi put.

Mika Antić

Majstor senki

Hodaš čitavu večnost
Po svome ličnom beskraju
Od glave do pete i natrag

Obasjavaš sam sebe
U glavi ti je zenit
U peti smiraj sjaja

Pred smiraj puštaš svoje senke
Da se izduže da se udalje
Da stvaraju čuda i pokor
I sebi dase klanjaju

U zenitu svodiš senke
Na njihovu pravu meru
Učiš ih tebi da se poklone
I u poklonu nestanu

Hodaš ovuda i dan danas
Ali se od senki ne vidiš

V.Popa

Preblizu sam

Preblizu sam da bi me sanjao.
Ne lepršam nad njim, ne bježim mu
pod korijenje drveća. Preblizu sam.
Mojim glasom ne pjeva riba u mreži.
S mog se prsta ne ne skida prsten.
Preblizu sam. Velika kuća gori
a ja ne vičem upomoć. Preblizu,
da bi na mojoj kosi zvonilo zvono.
Preblizu da bih mogla ući kao gost
pred kojim se razmiču zidovi.
Više nikad neću tako lako umrijeti,
tako posve izvan tijela, tako besvjesno,
kao nekad u njegovu snu. Preblizu sam,
preblizu. Čujem psiku
i vidim ljeskavu ljusku te riječi,
nepomična u zagrljaju. On spava,
pristupačniji u ovom trenu jednom viđenoj
blagajnici putujućeg cirkusa s jednim lavom
nego meni koja ležim uza nj’
Za nju se sada u njemu prostire riđolisna
dolina, zatvorena osnježenom planinom
u plavetnom zraku. Ja sam preblizu
da mu s neba padnem. Moj krik
samo bi ga probudio. Jadna,
svedena na vlastitu pojavu,
a bijah breza, bijah salamandra,
i svlačih sa sebe vrijeme i atlas
prelijevajući se bojama kože. Mogla sam
milostivo iščezavati pred začuđenim očima,
što je blago nad blagom. Blizu sam,
preblizu, da bi me sanjao.
Ispod glave usnulog izmičem ruku,
utrnulu, punu nestvarnih iglica.
Na vršku svake od njih, da ih prebrojiš,

svrgnuti sjede anđeli.

V.Š.

Poseta muzeju

U muzeju voštanih Uspomena
prođite galerijom Promašenih namera
hodnikom Neiskrenih želja
stepenicama Bezvoljnih žudnji
i upašćete u klopku Kajanja
i tu
moći ćete da urežete po zidovima
sa malim nožem-uspomenom kupljenim na ulazu
zareze Nesporazuma
Ali
iznad sale Izgubljenih dobročinstava
vezanih očiju akrobata Ljubav
igraće na žici ukočen od sreće jedva nazrene
od sreće nikad ne zaboravljane
I muzika njegovog cirkusa
okretaće svoju izlizanu ploču
islabljenu ali oduševljenu
i ploča će se okretati
kao mjesec krvavi i ožalošćeni
očarani oživljeni nasmejani obasjani
zadivljeni i zadivljujući
I biće to
muzika naroda ptica
muzika ptica naroda
Posetioci
slušajte tu muziku i dobro je čujte
i ne da samo obraćate pažnju na tu muziku
na taj šum
već predajte joj se sasvim
Ona će vam se spokojno isplatiti
jednog lepog dana
ili nekog drugog dana
ta muzika naroda ptica ljubavi.


Jacques Prevert

Nizvodno

Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka
gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen
ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči
pošao sam negde a udaljavam se o vodo

Ti si glas ptice posle ponoći vremena
anđeo s dvostrukim licem i potaja
daleko iza svetlosti daleko iza časova
kada je smrt velika maska sunca

Izmenih se pevajući kasnim te reko
u noći zasađenoj najlepšim baštama
duh mi valovlju sličan al istrošen na bizarne
cvetove
što cvetaju u našem oskudnom znanju

Dan se udvaja gde se rađa vreme buduće noći
veliki vodeni duše nad gorama kad grom mi
snuješ
u sluhu kad mi prostore pomešaš
reko sa srcem od vetra kada mi sve nade zbuniš
Možda bi trebalo da pevam tako
da se ne razlikujem od drugih koji silaze po
vodu
ali pored tebe najbolje sazreva moja podsvest

smeštena između sunca i meseca

B.M.

Može biti bez naslova

Došlo je do toga da sjedim pod drvetom,
na obali rijeke,
u sunčano jutro.
Taj je događaj beznačajan
i neće ući u povijest.
Nisu to bitke i paktovi,
čiji se motivi istražuju,
niti dostojna pamćenja ubojstva tirana.

Pa ipak sjedim kraj rijeke, to je činjenica.
I kad već tu jesam,
morala sam odnekud doći,
a prije toga
na mnogim se još mjestima nalaziti,
sasvim onako kao osvajači zemalja
prije nego što su stupili na palubu.

Bujnu prošlost ima čak i neuhvatljiv tren
svoj petak ispred subote
svoj ispred lipnja svibanj.
Ima svoje jednako stvarne obzore
kao u dogledu zapovjednika.

Ovo drvo to je odavno zakorijenjena topola.
Rijeka je Raba što ne teče od danas.
Staza nije od prekjučer
ugažena kroz grmlje.
Vjetar, da bi rastjerao oblake,
morao ih je prije tu dognati.

I premda se tu uokolo ništa veliko ne događa,
svijet nije time siromašniji pojedinostima,
lošije utemeljen, slabije određen
nego kada su ga osvajale seobe naroda.

Ne prati samo tajne urote tišina.
Ne prati samo krunidbe povorka uzroka.
Znadu biti okrugle ne samo obljetnice ustanaka,
nego i usputni kamičci na obali.

Zamršen je i gust vez okolnosti.
Bod mrava u travi.
Trava ušivena u zemlju.
Uzorak valovlja kojim se provlači prut.

Tako se dogodilo da jesam i gledam.
Nadamnom bijel leptir trepti u zraku
krilcima koja samo njemu pripadaju
i prelijeće mi preko ruku sjenka,
ne druga, ne čija god, nego njegova vlastita.

Takav prizor uvijek čini da me napušta sigurnost
kako je ono što je važno

važnije od nevažnoga.

V.S.

Veliki trenuci

Čuvaj ovaj cvet da te podseća na mene.
To mu je rekla.
čuvaj ga, i sećaj me se, sećaj.
Nek bude tamo gde nećeš moći da ga zaboraviš.
Stavi me negde blizu, gde vreme više ne teče.
Onda se stalno vraćaj uspomenama.

I sama noć je samo visoki, tamni cvet.
Još mu je rekla da noć duboko pamti,
Pošto je svaki cvet nekakva uspomena
A noć se sklapa
Kao tanani, tamni cvet.

Hoću da me nalaziš
kao što noć sve nalazi.
Tako je ona sebe razmeravala.
Čuvaj me kao što noć sve čuva,
Jer je u meni, duboko, noć.

Put je tamnica, kob.
Put zarobljava one koji su samo od puti.
A vazduh priča,
Vazduh, vatra i pena;
Nejaki su i neuhvatljivi ti glasovi
Sem kad se sećaju
Treptaja izgubljenih zvezda,
Ruku što se mašaju mesečevog kolača

Hajde da popričamo o tome natenane,
Stavimo zlataste dugmiće,
Budimo ponosni što se zajedno ponosimo i zajedno gnevimo.
Ne zaboravljajući da velika samoća,
Sazdana od prolaznih trenutaka,
Lebdi u vremenu.

Sačuvala sam sve velike trenutke.

Kruže oni u meni, kruže.

C.S.

Biti sretan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.


Herman Hesse

Pesma

Ljubavi moja ne reci ništa više
Ostavi nek padnu obe ove reči u ćutanje
Kao kamen dugo glačan između dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen težak
I dubok svojim padom kroz naš život
Dugim putovanjem i ništa ne susrećući do samo ponor
Taj beskrajni put bez šuma da trajanje
I nespečavanje nikakve daleke vode rada užas
Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Ništa do univerzum koji treba dostići i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam ćulio uvo
Ništa čak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noć je sve brža

Ništa do samo zahuktali teret.

L.A.

Ti sanjaš široko otvorenih očiju

Ti sanjaš široko otvorenih očiju
Šta li se to događa a ja ne znam
Pred tobom u tvojoj uobrazilji
U tome carstvu samo tvome
U toj zemlji bez kapija
I za mene bez domašaja
Za one koji shvataju muziku
Za njih bi rekli grane su rastinja
Koje se savija pod divnim teretom
Ptica koje su na njima svile gnezda
A ti
Ili oni čiji je pogled sazdan od mnogih pločica
Oni koji se igraju dužnostima koje ne postoje
I čiji parabolični duh k’o ogledala pali sve
A hipoteza je njihovo zavijanje cigara
A ti
Ti stavljaš svoju ruku na lice
A ja ni hrabrosti nemam da te pitam
Šta se to događa u tome plavom prostoru
U koji se duhom utapaš
Možda si u nekoj zemlji divljih konja
I sama k’o oblast izmedj dobra i zla
Ona staza kaluđera kroz planinu
Luka gusara na Srećnom ostrvu
Ili sastavljene ruke ljubavnika
Možda
A ja sam samo bednik izvan svega toga
Tek jedva da me pirne nalet orkestra
I nikad da uđem u salu Velike Opere
Obećao sam da govoriti neću
O prošlosti
I govoriti neću
O onim sobama u kojima sam vrebao
Tvoja ćutanja
Ni ona u kojoj je Tereza
Skinula dijamant sa svoje ruke
Ni ona u kojoj je Mišel
Pevao a da ga ja nisam ni čuo
Rađala su se bića iz tebe
Bića koja ti ja nisam stvorio
I niko neće znati za bes
Mučenja i ljubomoru
Zaboravljanja moja kada si svirepa
Pokazivala mi samo svoju decu
I kao nehotice zapaženu
Da prolaze ispod prozora
I maločas još uvela si čoveka
Sa očima ko zeleni smaragdi
I možda će tek on saznati od nje
Sve ono zbog čega umirem što ne znam u tebi
Čoveka nekog teškog i plavog
Njegovo telo
Između nas je samo kao ekran
Čovek neproziran ali umiljat
Rasejano neka mlečno plava tajna
Bio je to čudni i strašni dar
Dar da se daje život
Ali kad se išlo po starinskom običaju
Sparivanje trudnoća i porođaj
Pa one gospe što nose sveže rublje
I optrčavaju odaje stepeništa otvaraju ormane
A tu je i onaj krik deteta i sve ostalo
Ništa nije drugo do veliko slavlje i čestitanja
Od kojih otac prima blaženo svoj deo
Bled od gordosti i straha
Ali ovde reč je o drugoj vrsti rođenja
I onaj koji nije rađao to
Ne vidi svoj lik bez stida u ogledalu
S perverznošću da voli bića tvoje puti
Moje bolno ljubopitljivo za tvojim snovima
Onim porađanjem protiv mene
Iz kog potiče narod nastanjujući se u našem domu
I evo jednog od njih koji seda ispred naše postelje
I koji teži i diše
Ah da mogu da dam ko ti dah i bilo
I reč senkama suparničkim
Možda bi mogli i da ih čujemo
Kako se prepiru u susednim sobama
Moji sinovi zavidljivi i tvoji
Tvoje velike kćeri sa sjajem bisera i pokretom vetra
Možda bi njima pristajalo bolje
Ovaj rat između nas
Koji sam čitavog veka oklevao da vodim neštedimice
Jer čovek nije srećan dok ne potčinjava
I na kolena ne obara onog koga voli
Zato sam pokušavao sve mogućnosti
Svih preljuba duha
I bacao na sebe prokletstvo
Na mestima svim vrzinog kola
I zaklinjao sve kočijaše popova
Maršale carske
Kćeri razbojnika
Obesvešćivao zaboravljane uspomene
I krao njihove tajne grobova
Prah kostiju kusao kao rakiju
Prošlost svodio na bludnicu između svojih kolena
Ali uzalud
Jer samo jedan tvoj zrak svetlosti
Rasturao je sve moje aveti
I ti koračaš u trijumfu
Sa svim potomstvom svojim bezbrojnim
Tim jatom tvoje svetlosti
Prolećem ljudskim u tvojim stopama
Ljubičicama tvojih vena
Kojima sam razdiran jer liče na tebe
I još na nekog
Od koga sam verovao da te divljački čuvam
Zarobljenicu mojih ruku
U našim prebivalistima

Opustelim od svega drugog.

L.A.

ČITAJ MI BOLJI SVET

Maleni ljudi plaču na rubovima stranica
i pesma sa njima na ivici

zarezi apostrofiraju neshvatljivu-nedokučivost upitnika budućnosti

dok srce izvrće svoju sluzokožu
ka toplijoj stranici bivanja

čičak jezike lepi o nepca uma
svako svoju tišinu nosi sa sobom,
donekle

u grču mozak drži peteljku slovne glasnosti

oni u kojima namesto srca zjapi šupljina
odaju počast vojskovođama
dok nebo urla nedužnu krv
i grize usne nemoći

iznutra nas gledaju oči grobova nedužnih
kroz vekove
kroz vek
zapitkuju

želudac zla slasno se svojom osom okreće,
gotovo pleše

dok krvavo nebo grize svoje vekovne nokte

mrtva me deca, garava
iz garavih polja
dozivaju:
Sanjaj nam čerge, muziku,
sanjaj nam

al’ kako da im nasanjam violinu koja pleše

Lorka mi pruža peteljku olovke
dok pada u zadnji pogled
čitam mu sa raskrvavljenih leđa
s’ košulje nekad bele:
Čitaj mi bolji svet

uzimam peteljku i pišem
al’ ne znam kako da mu načitam laž

mrtva me deca iz gasnih komora
pitaju za majku, oca, sestru, brata.
Sanjaj mi nove igračke,
kažu, i ja im sanjam
i pokušavam da im dosanjam majku, oca…
ali ne uspevam

legnem kraj njih košmare da im umirim

nebo još vrišti dim nevinih

stravično ozbiljne uzvišene,
nemani, odaju počast zlim hordama
zar niko nedužan pao vam nije
zar niko neba onakva video nije
zar ništa…

ta će šupljina
roditi nove
nedužne grobove
kroz vekove, kroz vek
kroz dan
kroz čas
kroz tren

Ana me grli svojim dnevnikom

boli me kosa onih ćebadi od ljudske kose
boli me tuđa kosa, Ana
Ana, ponekad ti maštam nerođenu decu

….
Ana,
imala sam terasu mladosti sa koje sam gledala
čisto nevino zvedano nebo
onda su mi
za početak, oteli terasu

krtice zla izrovarile su moju zemlju
bacili novo mlado meso u grotla vatrena
bacili su sela i gradove
reke su se u krvavim očima ogledale
novi bezimeni i imeni
nevini
počeli su mi se javljati:
Sanjaj nam život do kraja,
lepši
u svoj svojoj punoći
sanjaj nam polja radosti
pšenicu, dvorišta, domove, kuće
sanjaj nam ptičji pev

i ja im sanjam
sanjam
al’ ne znam kako da im odsanjam spaljene fotografije
nove ljubavi
školske drugove
kako da im dosanjam sve
u svoj svojoj punoći od mira
gde niko nukud rasuo se nije
sa ove i one strane vidljivog

….
Godina moja
a tvojih godina, Hana
godina moja mlada srećna što gleda zamkove, plesne dvorane
srećna što vidi nove predele
godina moja
a tvojih godina

stala je

vozovi pruga
natpis Auschwitz-Birkenau

stala je
u reskom zvuku rizle pod koracima
dok pucala je tišina pakla

tuđe me cipele zabolele
tuđi mi životi spakovani u kofere
zajecali na uho

čičak se o nepce uma zapleo
mladi mozak u grču presvlači sluzokožu

tu sam njemu lično
šapatom postavljala pitanja -
ćutao je

ako u svakom od nas postoje mali bogovi
i njih sam pitala -
ćutali su

u restauriranoj gasnoj komori
prevodilac je objašnjavao, opisivao
kroz rupe na plafonu
pokušavala sam da odsanjam
da ciklon B nikad izmišljen nije

vazduha da im dodišem

kakve su ovo nemani

Ana gde si?

sapun od ljudi
kosa, kosa prepune sobe
odeća, obuća
četkice za zube
sobe
sobe
prepune sobe

geto i metež
(nije svako u njemu poneo četkicu za zube)

peći za ljude
peći za ljude
dimnjak
fotografije
tetovirani brojevi
fotografije

u grču mozak
još jednom presvlači sluzokožu

zanemela sam
pet vekova trebalo je krvotok da odledim
pet vekova bar sličnim korakom ponovo da prohodam

i samo tren

Tu sam zauvek zbogom rekla mnogima
s’ ove strane večnosti
tu mi se srce u srce i u srce presvuklo
zaklelo u mastilo ljubavi

Hana, ja zlato ne volim
klonim ga se
do mene da ne dopre
nečiji istopljen svećnjak
nečija burma
verenički prsten
i zub
zlatan istopljen ljudski
Hana, ja zlato ne nosim

ne bežim od tih slika pakla
ne brišem ih iz kostiju
ne brišen neba što vrište
strgla sam bodljikave žice sa lica
iščupala ih iz usta

svako svoju tišinu nosi sa sobom
donekle

koja je devojčica u ručici
nosila onu zgaženu lutku smrskane glave
čija je čizma nasladu pila iz tih zvukova
iščupala sam pijavice iz usta
pišem joj život
(bez žute trake)
pravim joj kuće za lutke
šijem joj topliji kaput
bojim joj najlepše mašne
češljam je najnežnije
živim joj mladost
nosim je
i ipak tražim s’ ove strane svetlosti
ne dam je
dok živim živa je

oči joj prekrijem
kad nebo nanovo zarije nokte u lice

i sanjam
sanjam im
domaštavam
…..

al’ kome pišem ovo
u istom ruhu
pred istim znamenjem
nemani se klanjaju svetom zlu

(Da li je ikada rođen čovek!?)

nanovo i nanovo
zaklanjam oči nevinim
bezimenim i imenim
sanjam im sve što mogu

…
ponekad sebi dosanjam kroz vekove
da neba nisu nikad zavrištala

dok me sa mojih svetih slika
gledaju znakovi srca
modre im suze iz komora
pišu
pišu
i sama sebe ponekad lepše dokuckaju

ponekad sebi dosanjam čoveka
dok padam u poslednji pogled:
Čitaj mi
čitaj mi bolji svet!

Jelena Stojković Mirić

Nestvarna

Ne veruj,
onoj koja živi u pesmi
kao u kući;
iluziji srebrne prašine,
lahor ga može oduvati.
Ne veruj
na plavom platnu
belom oblaku,
lako ga može sivo progutati.

Ne veruj
lađi snova
jača je bura može potopiti.

Ne veruj
ptici
vrtlog vetrova
svaku joj koščicu može slomiti.

Ne veruj
pesmi
u toj dramskoj postavci
mogu biti šta poželim.
Ne pišem ovo ja, ko zna
ko luduje ovim stranicama.

Tiho izgovorim:
Teško onima
koji završe u mojim pesmama
ili ih ugušim prstima nežnosti
ili ih prelomim preko kolena
ili su lazurne obrise pažljivo iscrtavali
ili su oštre rezove pravili
i tako stigli i tako stigli..
Ponekad tiho izgovorim: Nema tu sredine.

Ne veruj, da sam želela plavičastim vodama
tvog pisma plivati,
u tvoje misli zaroniti,
zlatne ribice, bisere, školjke skupljati.
Ovi današnji saobraćajni znaci
zbunjuju i savremene mašine,
zato me ne treba čuditi
koliko je starih poštanskih kočija
u ovom veku zalutalo, netragom nestalo.

Ne veruj pesmi
ona živi ko zna gde.
Lako se može zaboraviti, lako.

Ne veruj
oblaku, ne možeš ga boleti
pesmi, ne možeš je rastužiti
iluziji, ne možeš je razboleti.

Ne veruj da sam želela lepršati
po tankoj žici tvoga glasa.
Ne veruj mi, ni jednu jedinu reč nežnosti.
Ne veruj mi ništa, ni ova pesma nije stvarna.

Ne veruj onoj koja živi u pesmi
kao u kući.

Jelena Stojković Mirić

PAUZA

Današnja kiša nema kraja.
Današnja kiša je izgubila svoj početak.
Koračam prema tebi
razmišljajući koliko se već dana
Ovako viđamo.
I pričamo.
Pričamo kao i uvijek – polako i pametno.
Sve što sada vidim podsjeća me
na Onaj Grad
koji našoj vrsti na kraju ostane.
Naša vrsta voli starinske filmove.
Oni hrane usvojene taštine.
Tvoja tišina mi opet bistri misli.
Kad prođe pokloniću ti svoju.
Nek’ vode ljubav kako to samo tišine čine.
U pauzi Svega beznačajno ti govorim
što sam sutra želio reći. I juče.
Kiša još pada i nije hladno.
Kafa u šoljicama strpljivo čeka
pokoravajući se
dobovanju naših čežnji.
Volim kišu kad nije hladno
i kad pijemo kafu tamo
gdje posluga ne voli svoje
goste,
tamo gdje ni muzika nije dobra.
Na takva mjesta odlazimo sve više,
naročito kada ovakva
kiša pada… kada sve ostaje iza nas.
Pitam se hoću li u Drugom gradu
imati svoje mjesto
i nekog poput tebe
da mi upotpuni
popodneva mokrih utoraka,
srijeda, ponedjeljaka
i onih ostalih.
Pomalo se brinem.
Ne zbog sebe, već zbog tišine
Znaš već… Znam da znaš.

Mehmed Meša Begić

Nekada smo svet znali nasumice

Nekada smo svet znali nasumice:
- beše tako malen, mogao je stati u stisak rukovanja,
tako lak da se mogao opisati osmehom,
tako običan - kao u molitvi odjek starih istina.

Nije nas čekala istorija s pobednom fanfarom:
- sunula nam je u oči prljavi pesak.
Pred nama behu putevi daleki i slepi,
zatrovani bunari, gorak hleb.

Naš je ratni plen poznavanje sveta:
- on je tako velik, mogao bi stati u stisak rukovanja,
tako težak da se može opisati osmehom,
tako neobičan - kao u molitvi odjek starih istina.

V.S.

Мало о души

Душа се има.
Нико је нема непрекидно
и заувек.

Дан за даном,
годину за годином,
може се живети без ње.

Понекад само у усхићењима
и страховима детињства
гнезди се на дуже.
Понекад само чудећи се,
што смо стари.

Ретко нам асистира
при тешким радовима,
као што су померања намештаја,
вучење кофера.
или крстарење путевима у тесним ципелама.

У време попуњавања анкета
и сецкања меса,
по правилу, има излаз.

Од хиљаду наших разговора
учествује у једном,
и то не обавезно,
јер више воли да ћути.

Када нас тело јако заболи,
тихо напушта дежурство.

Избирљива је:
нерадо нас види у гомили,
гади јој се наша борба за било какву доминацију
и жестина грамѕивости.

Радост и туга
за њу нису различита осећања.
Само кроз њихову повезаност
она је с нама.

Можемо да рачунамо на њу
када ни у шта нисмо сигурни,
а за све смо заинтересовани.

Од материјалних предмета
воли сатове с клатном
и огледала, што ревносно раде
и кад их нико не посматра.

Не каже одакле долази
и када ће поново нестати,
али очигледно очекује таква питања.

Чини се:
као што је она нама,
и ми смо њој

за нешто потребни.

В.Ш.

PESMA NAPUSTENOG OGLEDALA

O gde si ti sto se u meni kreces
Ti sto u meni lik tvoj tek pljusne
I pokret ti ruke ko hoces il' neces
Da stavis ruz na svoje usne
O gde si ti radosti sto me stalno prati
Tvoj prolaz ko da se u meni njise
Kraljice moja sa kosom paprati
Sa ocima tvojim boje kise
Kao sto zemlja prolece ceka
Vrebam kad ces prominut u casu
Zudno te cekam ko voda neka
Zamah vesla po svom talasu
U mome ramu tamnom i dubokom
Nudim ti sve moje poglede skriven
Priblizi mi se progutaj me okom
Zakrili i moju senku i mene
Pregazi me kao vojske mocne
Zauzmi moja brda i dolove
I moje misli i snove nocne
Parkove cvetne i moje dvorove
Otkrij mi kako ti obrazi rude
Ko zlocin neki il urota
Bolje no usne koje se nude
Il narod kad je usred komplota
Kao u zavesi u barustinama
po tragu neke barske ptice
Bori se s onim sto je u nama
Ono sto si bila utri nemilice
Povrati se licem u moje lice
I nek tvoje oci moje oci love
Vrati mi car neba i izmaglice
Povrati mi vid i snove


Louis Aragon

Nebo

Od toga je trebalo početi: nebo.
Prozor bez daske, bez futera, bez stakla.
Otvor i ništa više,
ali otvoren širom.

Ne moram vedru noć da čekam,
niti glavu da zabacujem
da bih se zagledala u nebo.
Nebo mi je iza leрa, pod rukom i na kapcima.
Nebo me obavija hermetički celu
i podiže odozdo.

Ni najviše planine
nisu bliže nebu
od najdubljih dolina.
Ni na jednom mestu nema ga više
nego na drugom.
Oblak je isto bezuslovno
pritisnut nebom kao i grob.
Krtica je isto vaznesena
ko sova što krilom leprša.
Stvar koja u ponor pada,
pada iz neba u nebo.

Sipki, tečni, stenoviti,
usplamteli i nestalni
beskraji neba, mrvice neba,
lahori neba, hrpe neba.
Nebo je sveprisutno,
čak i u tami pod kožom.
Jedem nebo, izbacujem nebo.
Klopka sam u klopci,
stanovnik nastanjeni,
zagrljaj zagrljeni,
pitanje u odgovoru na pitanje.

Podela na nebo i zemlju
to nije pravi način
da se misli o toj celini.
Dopušta samo da proboravim
na tačnijoj adresi
koju je lakše naći
ako me kogod traži.
Osobeni znaci su mi

ushit i očaj.

V.S.

Macka u praznom stanu

Mačka ne bi da umre.
Jer šta da radi mačka
u praznom stanu.
Da se penje na zidove.
Da se češe o nameštaj.
Kao da je sve ostalo nedirnuto,
pa ipak izmenilo se.
Kao da ništa nije pomereno,
pa ipak ispremeštalo se.
I uveče lampa više ne gori.

Čuju se koraci na stepeništu,
ali nisu to ti.
Ruka koja stavlja ribu u činiju
opet nije ona stara.

Nešto ovde više ne počinje
u svoje uobičajeno vreme.
Nešto se ovde ne odvija
kako treba.
Neko je ovde bio i bio,
a zatim odjednom iščezao
i uporno ga nema.

Pregledala je sve ormane.
Optrčala sve police.
Zavukla se pod tepih i pregledala.
Čak je prekršila zabranu
i razbacala papire.

Šta ima više da se radi.
Da se spava, da se čeka.

Samo neka se vrati,
samo neka se pojavi.
Pokazaće mu već
da se tako s mačkom ne može.
Ići će mu u susret
kao da to čini preko volje,
polagano,
na veoma uvređenim šapama.

I bez velike radosti, za početak.

V.S.

Zahvalnost

Mnogo zahvaljujem
onima koje ne volim.
Olakšanje s kojim se mirim
što su bliži nekom drugom.

Radost što ja nisam
vuk njihovih ovčica.

Mir mi s njima
i sloboda mi s njima,
a to ljubav ne može dati,
niti oduzeti.

Ne čekam na njih
od prozora do vrata.
Strpljiva
gotovo kao sunčev časovnik,
razumem ono
što ljubav ne razume,
praštam ono
što ljubav nikad oprostila ne bi.

Od susreta do pisma
protiče ne večnost,
već prosto nekoliko dana ili nedelja.

Putovanja s njima uvek su uspešna,
koncerti slušani,
hramovi posećeni,
predeli izraziti.

A kad nas deli
sedam gora i reka,
to su gore i reke
dobro poznate s mape.

Njihova je zasluga
ako živim u trima dimenzijama,
u prostoru neliričnom i neretoričkom,
sa horizontom pravim, jer je pokretljiv.

Sami ne znaju
koliko nose u praznim rukama.

"Ništa im nisam kriva" -
rekla bi ljubav

na tu otvorenu temu.

V.S.

Nekakvi ljudi

Nekakvi ljudi beze pred nekakvim ljudima.
U nekoj zemlji pod suncem
i s nekim oblacima.


Za sobom ostavljaju nekakvo svoje sve,
zasejana polja, nekakve kokosi, pse,
ogledalca, u kojima se upravo ogleda vatra.


Na ledjima nose krcage i zavezljaje,
sto praznije to iz dana u dan sve teze.


Tiho se odvija necije zamaranje,
a u vrevi necije nekom otimanje hleba
i necije drmusanje mrtvog deteta.


Pred njima stalno nekakav ne tuda put,
niti je onaj koji treba most
nad cudno crvenom rekom.


Naokolo nekakva pucnjava, cas blize, cas dalje,
a gore visoko avion koji malo kruzi.


Dobro bi dosla nekakva nevidljivost,
nekakva tamnosiva kamenost,
i jos vise nebilost
na krace ili duze vreme.


Jos nesto ce se zbiti, samo gde i sta.
Neko ce im izaci u susret, samo kada, i ko,
u koliko oblika i s kojim namerama.


Ako bude imao izbora,
mozda ce pozeleti da ne bude neprijatelj

i ostavice ih u nekakvom zivotu.

V.S.

Ozbiljan cas

Ko sada plače negde u svetu,
ko bez razloga plače u svetu,
zbog mene plače.
Ko se sad smeje negde u noći,
ko se bez razloga smeje u noći,
meni se smeje.
Ko sada ide negde po svetu,
ko bez razloga ide po svetu,
k meni ide.
Ko sad umire negde u svetu,
ko bez razloga mre u svetu:
mene gleda.

R.M.R.

Ogledalo jednog trenutka

Ono razgoni dan
Ono pokazuje ljudima slike
Oslobodjenje spoljnog izgleda
ono oduzima ljudima mogućnost da se razonode
tvrdo kao kamen
bezličan kamen
kamen pokreta i pogleda
i njegov je odsjaj toliki da se svi oklopi
sve maske u njemu izoblikuju

Ono što ruka odbija da uzme oblik ruke
onoš to je čovek shvatio ne postoji više
ptica se sjedinila sa vetrom
nebo sa istinom
čovek sa stvarnošću


Pol Elijar

U paklu je puna kuca

Nestani zanavek lice bez tajne
Nebo je cistije od tvojih ociju
Evo velikog jezera DAN
Vrati se u srce mraka i blata
Doticem najzad bistru vodu i divlji smeh postojanja
Odjekuje kao grom nad otvorenim krevetima

Zeno-grobe, neka te trava ugusi

Evo zlatnog horizonta razuma
Jednom meni ludilo i u mojim prstenovima slobode
Meni odsustvom i uzasom
Pokretna i cudna car

Promene i zaborava

L.A.

Volim onu vrstu slucajnosti

Volim onu vrstu slucajnosti
Kada se nepoznati slucajno sretnu
Kada duhovno bliski slucajno prsnu u smeh
Kao penusavi svet talasa sto raskosno
procveta i uvene

Volim onu vrstu slucajnosti
Kada se na morskoj obali slucajno utisne
stopala trag
Kada u tudjini nenadano primim pismo
Kao dva camca, jedan uz drugi a opet razdvojeni

Volim onu vrstu slucajnosti
Koja te ne uzbudi, a opet te sentimentalnim ucini
Ne trazim vecna pocela
kao sto posle smiraja Sunca Mesec dolazi
Zelim da se sve ocekivano desi
Zelim da se po planu let odigra
Ali koliko je samo ona neocekivana slucajnost
Iz zivota izvrcala predivnih iskri.

Godine prolaze

Medju pogledima
koji su do ruba puni poruge i zime
nismo znali sacuvati
malu skrinju
s nasim rukovanjem,
nismo se trazili
pokraj predmeta
sto postaju zli, ubojiti i opasni
i mrze nase tijelo,
zastali smo
da beznadne
i tako sumorne slike
objesimo na zidove
sto izdaju
sudbinu ove bezimene price,
dok vrijeme ljusti naslagu uspomena
i gradi maglu,
i gradi saonice,
kada je snijeg odavno zaboravljen,
i kada lavine donose nove brodove,
a onih starih
ima vec previse
da bismo na svima mogli ploviti.


I.V.

Šta ti nedostaje noćas

Šta ti nedostaje noćas
mislim osim mene
jer drugo je sve u redu
drugo nije važno u ovoj noći
jer zvijezde će ionako padati
i ovdje
i na zapadnim i istočnim obalama
mene nešto drugo zanima
mene zanima što da učinim
s ovim depresivnim
magnetskim poljem
i kako da umaknem nepovoljnim
strujanjima vjetrova s juga
koji u tvom srcu stvaraju
zrakoprazne prostore
što ti nedostaje noćas
osim kucanja sata
mislim osim mene
jer sve drugo nije more koje se pjeni
nije to šlag na sve
posebno na ono što me dovodi
do ludila
pazi
jutra će svejedno dolaziti
bez obzira na naša stanja
ali mene nešto drugo zanima
meni to što me ubija
može biti slatko
i suzama razmazano lice
može i to
a to što ne možeš pogledati u oči
nikom
hajde molim te
ti baš kao neko dijete
uživaš u svemu što ne možeš promijeniti
ma priznaj
da ti ja najviše nedostajem.

Željko Krznarić

Pajac

Hm...

Drvena lutka – smešni pajac,
Nepomično telo, vezano za žicu,
U nacrtanim očima jedino je... tajac
I groteskno-smešni kez na licu.

Pokriva se paučinom u njegovom kutku,
I čeka gospodara da preplete strune,
Udahne mu život i pokrene tu lutku,
Dok izdeljana, mrtva duša trune.

Svaki osmeh i nehotični dodir
Kontese od niti, njemu puno znače,
Večni kez na licu cepa ga u biti,
Pustio bi suzu... no, nacrtano oko ne plače.

On ostaće pajac, smešna lutka stara,
I čekaće njegovu princezu, od krvi i mesa,
Tople ruke, duge kose... duže,
al’ i ona ima svoga gospodara
i čeka njegov dodir da povuče uže.

Darko Kuzmanović

Ogledalo

Kada sam bio dete, strahovao sam da će mi ogledalo
pokazati tuđe lice ili neku bezličnu
slepu masku što skriva
nešto bez sumnje užasno. Bojao sam se
i da će nemo vreme ogledala
iskočiti iz svakodnevnog toka
čovekovih časova i prihvatiti
u svom neodređenom prividnom okrilju
nova bića i oblike i boje.
(Nikome nisam rekao, dete je stidljivo).
Ja se sada bojim da je ogledalo zatočilo
pravi lik moje duše,
ozleđene senkama i gresima,
onaj što ga vidi Bog, a možda vide i ljudi.

Borhes

(o-gle-dalo ti je mene pri-kaz)

Ali to nije sve

Ali to nije sve
Ti si nakanio da mene nema i pod svaku cijenu
Ideš prema meni. I u jurišu
Smejući se i plačuci
Pred sobom
Sve čistis
i ništiš
Ti si nakanio da me pod svaku cenu uništiš
Ali nikako da nađeš
Istinski put
Do mene
Jer
Ti poznaješ uklesane i utrte pute
I niti ijedan drugi
(A mali su zapravo i jalovi
Bez obzira koliko su
Za tebe
Oholog i jakog
I preteški
I
Dugi)
Ti poznaješ samo one puteve
Što prolaze
Od srca
I
Oka
Ali to nije sve
Ima puteva što su se ispružili pred nama
Bez javnog traga kolovoza
Bez voznog reda
Bez vremena
I roka
Ti misliš da je tvoja putanja do ubogog mene
Veoma sigurna i casna
Ona
Što dolazi
S lijeva
Ili
Zdesna
Zavaravaš se stalno da do mene treba ići
Smjerovima sličnim
Sa severa
Ili
Juga
Ali to nije sve
Kuga
Oči uvijek
Pametno mi traži
Ispod ustalasale na vetru razi
Iz korena zemlje gdje se zgusla tmina
A iz bezmernih visina
Odozgora
Pritiskivati
Grudi
Najjace
Može
Mora
Ali to nije sve
Ti ne znaš zakon raskrsnice
Između svetlila
I
Tmice
Ali to nije sve
Jer najmanje znaš da u svom biću
Najteza rvanja su
I ratovi pravi
U samome
Biću
Ti ne znaš dakle da zlo si moje najmanje
Izmađu mnogih
Mojih
Velikih
Zala
Ti ne znaš s kim
Imaš posla
Ti ne znaš ništa o mojoj mapi putova
Ti ne znaš da put od tebe do mene
Nije isto što i put
Od mene
Do tebe
Ti ne znaš ništa o mome bogatstvu
Skrivenom za tvoje moćne oči
(Ti ne znaš da meni je
Mnogo više
Nego što misliš
Sudbina
Namrijela
I
Dala)
Ti si nakanio da me pod svaku cijenu uništiš
Ali nikako da nađes istinski put
Do mene
Shvatam te:
Čovjek si u jednom prostoru i vremenu
Što živi tek sada i ovdje
I ne zna za bezgranični
Prostor vremena
U kojem se nalazim
Prisutan
Od dalekog jucer
Do dalekog sutra
Misleći
O tebi
Ali to nije sve.

Mak Dizdar

Jeste, dodju meni - Branislav Petrović

Jeste dođu meni

Jeste dođu meni moje lude bubice
jeste salete me neke crne ulice
al
zato ćeš ti kao stara kučka
skapati jednom posle dobrog ručka

Jeste pošašave katkad moji damari
jeste spopanu me užasi i darmari
al
ti si za mene pročitana knjiga
i ko te čita baš je mene briga

Jeste mnogi pamte moje pjane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Jeste mene će anđeli od prakse
po nalogu zvezda zauvek da uhapse
al
tvoje srce biva sve lihtije
i život ti se menja u pihtije

Jeste jesam širio Lazi kao gubu
jesu mene mrtvog videli u klubu
al
kao i uvek kad sam to hteo
čim je svanulo ja sam oživeo

Sad u šumskoj kući zbratimljen sa šumom
poručujem trista čajeva sa (r)umom
al to je samo slučajno (onako)
jeste
to je zato da ne bih zaplako

I moram ti reći već šenulim umom
dobra stvar ti čajevi sa rumom
još
da si ti tu
zveri
mo-ja
divna
bila bi to (o)čajanka nepojmljiva
sjajna!

Branislav Petrović
(onoj koja vise nije tu)

Fiesta

I čaše su bile prazne
I flaša razbijena
I krevet raspremljen
I vrata zatvorena
I sve staklene zvezde
Sreće i lepote
Treptale su u prašini
Nepočišćene sobe
I bio sam mrtav pijan
I lud od radosti
I ti živa pijana
Gola u mom zagrljaju.

Prever

Kisobran

Oprostite mi, idem drugim pravcem,
kišobran nisam podigla za Vas.
Meni je drago krenuti u čas
kad kiša tihi dovršava valcer.

Ali i dalje, ko da mi ne smeta
slušam Vaš govor - prazan, nezasit,
kao da može rastegnuti nit
među dva sveta, za par cigareta.

Nisam svemoćna. Čak se ni ne trudim
da vam ugodim, laskam - ni da znam,
dodijalo mi da objašnjavam,
najrađe ćutim na pitanja ljudi.

Nije smišljen moj kišobran za dvoje.
Izvinjavam se, moram poći da
nađem gde zvezda padalica sja:
uz valcer kiše, i dok vetar poje.

Svetlana Jevgenjevna Savicka

Femininejazz

Ljubila bih te
Došlo mi nešto
Gurnuću te uza zid
I vrlo je važno da se prepustiš
Najgore što ti se može desiti je
da ti izgrizem usne do krvi
Prvu pomoć pružiće
moj jezik, ometan tvojim jezikom
mekano,vlažno i neprekidno
bez daha
Ne opiri se
nema svrhe, ja znam šta hoću
I dobiću svoje ispunjenje
Ako zastanem
rastvoriće mi se spojevi
na prstima,laktovima, kolenima
ostaću ti u rukama kao
gomila vlažne ženstvenosti
Sumnjam da bi znao kako
Da me ponovo sastaviš
Jer,sve već funkcioniše
savršeno
Stavi ruku ovde
Osećaš?
Eto,tu prestaju sve uloge
Moja suština
izgovara razgovetno
Že-lim-te

nepoznat autor

I Ništa Kao Ne Boli

Dan je kao sunčan
Ti si kao veseo
Prolaziš kao ne vide te
Svima je kao lijepo
Svima je kao dobro
I ti si kao suton
Živi se kao u miru
ptice su kao slobodne
budućnost je kao na dlanu
Savjest je kao čista
I sunce je kao jasno
I srce kao pjeva
Svi kao brinu o svima
Svatko je prijatelj kao
Svima je kao stalo do tebe
i do svijeta
I dan kao sviće
I ti se kao smiješiš
I ništa te kao ne boli.

Enes Kishevic

Ja sam staromodna cura

Ja sam stromodna cura
Volim kuće prizemljuše krastavih zidova
Sa dvorištima krcatim starudijama,
Umesto oblakodera i apartmana
U kojima se budim i spavam.
Muškatle u prozorima i u loncima na tufne
Više volim od imitacija, od veštaka..
Ja sam staromodna cura
Što više voli vespe umesto automobila.
Tandrkanje tramvaja i kloparanje parnjače,
Više od zvižduka mlaznjaka.
Puteljke umesto avenija i bulevara,
Kojima moje potpetice odzvanjaju.
Ja sam staromodna cura
Što voli miris opranog veša
Koga vetar naduvava
Do moga lica, preko moga nosa
I sve ono što veje iz predhodnog života.
Ja sam staromodna cura
Još slusam longplejke i tipkam Oliveti,
Govorim hvala, izvinite, molim.
Volim da mi dasa pripali cigaretu
Otvori vrata, pridrži kaput, primakne stolicu,
Da me svlači krpicu po krpicu.
Ja sam staromodna cura
Što voli kič scene sa zalascima sunca,
Modne žurnale i porodične albume,
Od okretnih igara "stiskavac" jedino razumem.
Ja sam staromodna cura,
Ne zujim i ne skitaram kojekuda,
U kući dreždim povazdan,
Ko glineni ćup sušeći se na promaji
Samoće i zadovoljstava,
Mamurna od snova.
Ja sam staromodna cura
O ljubavi i strasti malo šta znam
Devičijeg srca rodjena udovica,
Pod čijim nogama život kulja
Kao para iz šahta
Koju zaobilazim brzim koracima.
Ja sam staromodna cura
Ne kupujem po sniženoj ceni
Ni osmehe ni svilu.
Ne nosim mini suknje i dekoltee,
Bilo bi to lako oružje za nekog
Ko je nameran da osvaja bez.
Ja sam staromodna cura
Što se kuvam u sopstvenom loncu
Marke hoću- neću.
Kao keruša sama ližem sopstvene rane,
Umreti skoro neću.
Ja sam staromodna cura
Niti psujem, niti zvocam, niti besnim,
Možete me mazati na hleb.
Al s medom se uvek dobije malo otrova,
Ljubavi u smrtonosnim dozama.
Ja sam staromodna cura
Žuljas me kao nova cipela
Koju moram izuti, promeniti,
Za jednog udobnog ko patika
Ili razgaženog ko susetkina sandala.
Ja sam staromodna cura
Dobra sam prema muškarcima,
Kao prema onim koji se plaše mraka,
Lifta i prelaska ulice van pešačkog prelaza.
Sa njima volim da idem u bioskop
I gledam nove filmove na stari način,
Iz zadnjeg reda bioskopske polutame,
Dok mi odabrani zavlače ruku ispod suknje.
Ja sam staromodna cura,
Drevna ko Kartagina,
Minimalno oštećena zubom vremena.
Muzejski komad koga nema na aukciji.
Pipanje nije dozvoljeno.
Uzmi ili ostavi.

--------------------------------------------------- R. Lazic

Sve je do mene…

Osećam, u dnu svoga bića,
Drhtaje, sećanja, dodire,
Kao u nekom tesnacu,
Iz kojeg bi izašla na cestu,
Prohodnu i dugu,
Samo da se oslobodim te teskobe,
Misleći da ih više neću sobom nositi!

Ali sva ta sećanja, drhtaji, dodiri,
Uvek će uz mene biti,
Moju nutrinu će uvek ispunjavati,
Sa svakom novom nevoljom ću ista biti!

Možda će tesnaca nestati,
Možda će i teskoba prestati,
Ako most do druge obale pređem!?

Ali ipak, pre toga moram naći,
Moram u samu sebe zaći,
Sebe pronaći, put i most
Do same sebe,
Svega se osloboditi,
Kako bih dalje mogla slobodno hoditi...

N.N