Tebi, ljubavi

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretocim
ovaj moj iskricav sjaj
koji kroz osmeh zazivi
kad ti se spomene ime...
Da ti stocim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi pocetke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemusto vreme
kad noc smenjuje dan...

I vec mi sve nade streme
put tog tananog zracka
koji se niotkud razli
u niti zute boje...
I osmeh puce u meni
poput zrelog maslacka
i ode nosen necim
da ti oblije san...


2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne ceznje
i neznosti i topline...
Da se duz zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da tece...
Da obavijem ti sve bi'
najculnije dubine...

Prizivam bledo vece
protkano zutim sjajem.
Da li je ovo vec bilo
ili ce sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi tece
i ja bih samo da dajem
dok se juce kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stici do tebe?
Ne sumnjam vise ni trena.
U meni ceznje ima
da porusi sve planine.
U meni neznost snena
jaca od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti saraju sne:
hoce li zaista moci
da ti prenesu sve...?


3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim zudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se mesa s tvojim.
Kroz neke zuckaste niti
osecam tvoju kosu.
Dok modro, kasno vece
tvoje mi telo krije,
pocinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam sto iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi vise bitno
da li sam ja jos ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog vecnog trenutka...

Moj pozar obojen zutim...
Znam da do tebe stize...
jer s tvojim plamenom sluti,
zasto mi nisi blize...?


4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i zudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
sto se treperi i smeje,
i cini od zajednistva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo sto saljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono sto imam
do cega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
jos toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je jos scvalo...
koliki god bio zuti sjaj,
jos veca postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,

da je sve to malo...

Dragana Konstantinovic