Carobna pesma

Vidim te već,
istina- kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti čizme od sedam milja,
u ruci aladinova lampa,
putuješ na onom čudotvornom tepihu
iz 1001 noći,
prelećeš planine i mora
i dižeš se visoko prema zvezdama

možda ti i ne slutiš
koliko volim tvoju trsavu glavu,
detinju glavu koja miriše na sapun
i penušavi aprilski vetar,

glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne,
nedostižne,

glavu koja će shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
što će krenuti sutra
na nova nepoznata sunca

ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjaš

četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
čak do kumove slame

dve, tri, pet čaša vina
u restoranu kraj reke,
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvežđa

i jedan običan osmeh,
i jedno jesenje veče,
tako sam tražio nove
zlatogrive komete

tako sam sebi našao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila

zato i hoću samo da te zamolim:
preleti beskonačnost
i pobedi vreme i maštu,
ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji

dodirni rukama prašinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se korača po zemlji

jer ljudska srca
zasađena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni džinovi
našeg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi načinili
milimetarske beskonačnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao alfa kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje vlasica

pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da dišu i da ožive

ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
samo tako se možemo
jedan drugom približiti

četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja čaša piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oči
i tvoje iskrene oči
u jedno jesenje veče
detinjasto i roditeljsko,

što je ono prostranstvo
koje hoću da pomirim
između moje i tvoje zvezde.

Miroslav Mika Antić