Ја мислим да смо сви редом
из лепе љубави рођени,
огромне, чудне и дрхтаве
као јасике зелене.
После су дошле колевке,
цуцле и зуби, и остало.
И ноћи кад смо кмечали.
И пелене. Пелене. Пелене.
Свеједно да ли су облаци
јесењим небом тумарали
или је кошава била,
или је мећава била,
ја мислим: они су видели
сва сунца кад су нас стварали
зато је коса бебама
мека и топла ко свила.
Ја мислим да су се волели
и мислим да су измишљали
најлепше усне за нас,
најлепше око и длан.
И желели су да будемо
најбољи на овом свету.
треба се понекад питати:
личим ли на њихов сан?
Мама и тата су стари већ
и кажу: љубав вене.
А љубав њихова остаје
и у нама се шири,
и наставља се, наставља
у неком маленом шврћи
што ће из нашег срца
ускоро да извири.
M.Antic
Нема коментара:
Постави коментар