Ikona

Zaboravi da negde na svetu postoje
nekakvi tvoji muževi,
i moje žene,
i postelje u kojima su snovi zanat.

Neka drumovi budu
za mene i tebe pruženi
ove slučajne večeri
daleko,
u nepovrat.

Možda smo zato i rođeni
da jednom tuda odemo.
Da ti milujem kosu
kao da sam ti prvi.

A posle
da jedno drugome
malo lepoga dodamo
uz dve – tri mrve ljubavi
i jednu kapljicu krvi.

Nikad neću zbog tebe
ići da ločem rum,
ni da sročim za večnost
najbolju pesmu kraj čaše.

Malo mi se osmehni
kad se vratiš niz drum.
I, nemoj da mi mašeš.

Ni ja neću da mašem.

M.Antic

Carolija

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila
I laste.

Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi živi
slobodno,
lepo
i ludo.
Možeš da izmišljaš.
Maštaš,
Da radiš sve naopako.

U njoj i najveće čudo
prestaje da bude čudo,
jer sve što poželiš
kad zažmuriš
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i laži i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.

I sme se više od svega!

Jedini: nemoj da rasteš
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku
dotrči bliže zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namigneš samo
i osmehneš se polako

Izbroj u sebi do deset
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.

Miroslav Mika Antić

Carobna pesma

Vidim te već,
istina- kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti čizme od sedam milja,
u ruci aladinova lampa,
putuješ na onom čudotvornom tepihu
iz 1001 noći,
prelećeš planine i mora
i dižeš se visoko prema zvezdama

možda ti i ne slutiš
koliko volim tvoju trsavu glavu,
detinju glavu koja miriše na sapun
i penušavi aprilski vetar,

glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne,
nedostižne,

glavu koja će shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
što će krenuti sutra
na nova nepoznata sunca

ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjaš

četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
čak do kumove slame

dve, tri, pet čaša vina
u restoranu kraj reke,
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvežđa

i jedan običan osmeh,
i jedno jesenje veče,
tako sam tražio nove
zlatogrive komete

tako sam sebi našao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila

zato i hoću samo da te zamolim:
preleti beskonačnost
i pobedi vreme i maštu,
ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji

dodirni rukama prašinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se korača po zemlji

jer ljudska srca
zasađena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni džinovi
našeg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi načinili
milimetarske beskonačnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao alfa kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje vlasica

pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da dišu i da ožive

ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
samo tako se možemo
jedan drugom približiti

četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja čaša piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oči
i tvoje iskrene oči
u jedno jesenje veče
detinjasto i roditeljsko,

što je ono prostranstvo
koje hoću da pomirim
između moje i tvoje zvezde.

Miroslav Mika Antić

Bosonoga pesma

Ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno.
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozračne.

Podeliću sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš:
divno je nemati plan.

Izađi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem...

M.Antic

ЗЛОДУХ

Свет је тешко оболео
Много је мрзео, мало волео
Душу ампутирао
срце препарирао
крв пастеризовао
мозак компјутеризовао
па се угојио, и загнојио.


Узалуд сад
тамјан и цвет
Смрди свет!


Постоје само још два-три места
на окуженој трупини света
где Дух ћарлија
и здраво Семе клија
једно од њих је била Србија.

Узалуд башта
и липов лад
Већ се осећа смрад!


Србија, бела јагњећа кост
бачена међу гладне псине
Србија - ћуприја, сунчани мост
Граница између три истине
Србија, кућа на сред друма
на коју вечито режи чума
и палацају шарене змије
из Гермо-Европе и Азије.
Злодух сад стиже са запада
који је за нас Хад
Свет се распада
свуда се осећа смрад!


Злодух долази с полуострва
Европе, где се Словени шкопе
и пелцују против здравља
А Србија је опет прва
због Православља и Светосавља.

А Србија је најслађе пиће
за Азијате и Германиће
А Србија је најдража храна
за прождрљивце из Ватикана!


Много се лажи о њој просуло
и помешало с водом и травом
И зло је, најзад, превагнуло
а истина чами под бравом
Небо је негде потонуло
Амбис под ногама, амбис над главом
Ликуј сада, велика нуло
Уместо Бога, господар је Ђаво
Зато се штити све што је труло
а кажњава оно што је здраво.


Узалуд тамјан
и липов цвет
Смрди свет!


Настави ли се ова рација
на Србе и на Светосавље
уз лабудову песму Уједињених нација
и ђаво Богу обрије браду
и Човек изгуби последњу наду
биће у паклу велико славље
угушиће се свет у свом смраду.


Узалуд босиљак
тамјан и цвет
Баздио свет!

Добрица Ерић

Drugarska pesma

Ништа ти не разумеш
мој најрођенији блесане,
уображени принче
што те је живот размазио.
Да знаш колике сам ноћи
узнемирене и бесане
дрхтао крај твог узглавља,
покривао те и пазио.


Ти си за мене још увек
парче тек рођеног меса,
онај мусавко што вришти
и целу кућу потреса.


Ја сам те, лепото моја,
научио да ходаш.
Свима сам плаћао пиће
кад су ти зуби никли.


Ја сам ти дао живот.
Није те донела рода.
А сада смо се одједном,
један од другог одвикли,
као да све што кажем
заиста не разумеш
и као да све што умем
ти трипут боље умеш.


У реду, паметна главо.
Ја сам те љуљао, купао,
поносио се тобом,
немуште речи срицао,
и доста своје младости
због тебе сам полупао
и кад је у свет требало
због тебе нисам се мицао,


него сам сав оседео,
мој надувенко мили,
да би твој живот вредео
и дани ваљани били.


Данас, кад рођендан славиш,
све ћу свечане торте
побацати кроз прозор
на ужас родбине целе.
Ти знаш: ја сам твој отац.
Ми смо од такве сорте
што не сме да задрхти
кад одапиње стреле.


Можда још није касно.
Једном се мора све рећи:
и другарски и тужно
и грубо и срнећо.


Пропустио сам године.
Испустио те из руку.
Све твоје слабе оцене
мољакањем сам решио.
Вечито сам се свађао
кад те други истуку.
Био си моје мезимче,
и ту сам најтеже погрешио.


Четрнаест ти је година
и зар те стварно не вређа
да стално за тебе подмећем
и душу и главу и леђа?


Хоћу да јасно кажеш
кад мислиш да будеш мушкарац.
Зар треба и сутра да решавам
све што ти одраслом фали?
"Тата, шкрипи у браку...
на послу...дај за џепарац..."
А ја ти и даље помажем,
јер те волим и жалим.


Не честитам ти рођендан.
Ми смо се узалуд борили
и стварали само чуда,
а ништа нисмо створили.


И ево, данас ти дајем
реч родитељску и мушку:
ако не постанеш човек
на овој, тек започетој
чаробној стази живота
- морам ти разбити њушку
макар ожењен био,
макар у тридесет петој.


Никад те тукао нисам.
То за дечаке није.
Ал сутра, одрасли принче,
видећеш како се бије.

M.Антић

Rodjendanska pesma

Ја мислим да смо сви редом
из лепе љубави рођени,
огромне, чудне и дрхтаве
као јасике зелене.
После су дошле колевке,
цуцле и зуби, и остало.
И ноћи кад смо кмечали.
И пелене. Пелене. Пелене.


Свеједно да ли су облаци
јесењим небом тумарали
или је кошава била,
или је мећава била,
ја мислим: они су видели
сва сунца кад су нас стварали
зато је коса бебама
мека и топла ко свила.


Ја мислим да су се волели
и мислим да су измишљали
најлепше усне за нас,
најлепше око и длан.
И желели су да будемо
најбољи на овом свету.
треба се понекад питати:
личим ли на њихов сан?


Мама и тата су стари већ
и кажу: љубав вене.
А љубав њихова остаје
и у нама се шири,
и наставља се, наставља
у неком маленом шврћи
што ће из нашег срца
ускоро да извири.

M.Antic

Citanje iz latica

Što je bilo uvračano
To više ne važi.
Ima da se razvrača
kad proleće dođe.

Cvetovi su otvorili
svoje bele usne
Oni izađu u sumrak
mirisavim glasom:

“Da li živiš ovog sebe,
il nekakvog drugog sebe?
Možda je tvoj život san
između dve biljke?

Možda si ti seme
koje sanja da je čovek.
Čekamo te da dođeš
Opet među cveće.”

Što je bilo uvračano
to više ne važi.
Ima da se razvrača
Kad proleće dođe.

Nagnem se na cvetove
Vidim: na njih ličim.
Možda su svi oni ljudi
što ovako sanjaju.

I ja sanjam da sam cveće
Od postanka sveta
I kad god se probudim
vidim da sam opet čovek.

Vidim da je život bašta
Od groblja do kolevke
Jedan veliki san o bilju
Između dva čoveka.

Miroslav Antić

Ali to nije sve

Ali to nije sve
Ti si nakanio da mene nema i pod svaku cijenu
Ideš prema meni. I u jurišu
Smejući se i plačući
Pred sobom
Sve čistiš
i ništiš
Ti si nakanio da me pod svaku cenu uništiš
Ali nikako da nađeš
Istinski put
Do mene
Jer
Ti poznaješ uklesane i utrte pute
I niti ijedan drugi
(A mali su zapravo i jalovi
Bez obzira koliko su
Za tebe
Oholog i jakog
I preteški
I
Dugi)
Ti poznaješ samo one puteve
Što prolaze
Od srca
I
Oka
Ali to nije sve
Ima puteva što su se ispružili pred nama
Bez javnog traga kolovoza
Bez voznog reda
Bez vremena
I roka
Ti misliš da je tvoja putanja do ubogog mene
Veoma sigurna i časna
Ona
Što dolazi
S lijeva
Ili
Zdesna
Zavaravaš se stalno da do mene treba ići
Smjerovima sličnim
Sa severa
Ili
Juga
Ali to nije sve
Kuga
Oči uvijek
Pametno mi traži
Ispod ustalasale na vetru raži
Iz korena zemlje gdje se zgusla tmina
A iz bezmernih visina
Odozgora
Pritiskivati
Grudi
Najjače
Može
Mora
Ali to nije sve
Ti ne znaš zakon raskrsnice
Između svetlila
I
Tmice
Ali to nije sve
Jer najmanje znaš da u svom biću
Najteža rvanja su
I ratovi pravi
U samome
Biću
Ti ne znaš dakle da zlo si moje najmanje
Izmađu mnogih
Mojih
Velikih
Zala
Ti ne znaš s kim
Imaš posla
Ti ne znaš ništa o mojoj mapi putova
Ti ne znaš da put od tebe do mene
Nije isto što i put
Od mene
Do tebe
Ti ne znaš ništa o mome bogatstvu
Skrivenom za tvoje moćne oči
(Ti ne znaš da meni je
Mnogo više
Nego što misliš
Sudbina
Namrijela
I
Dala)
Ti si nakanio da me pod svaku cijenu uništiš
Ali nikako da nađes istinski put
Do mene
Shvatam te:
Čovjek si u jednom prostoru i vremenu
Što živi tek sada i ovdje
I ne zna za bezgranični
Prostor vremena
U kojem se nalazim
Prisutan
Od dalekog juče
Do dalekog sutra
Misleći
O tebi
Ali to nije sve.


Mak Dizdar