Dan njegova večnost
Cvet njegov dan
Slepoočnice njihov vid
Govorim da progovorim
Glasom se kroz šumu probijam.
Čelo sam svoje istrošio
Srce izgubio pevajući
Umem da te prepoznam
Da ti vratim sve što sam ti oduzeo
Da te volim.
Da te u mislima svlačim dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim dok me lažna smrt muči
Dok mi krv slika užase u glavi
Dok me šume zaobilaze pevajući
Dok dan raste od zadobijenih rana.
To je san koji te potvrđuje
To je ptica koja te dokazuje
To je cvet koji ti lice otvara
To je pesma koja počinje.
Postajem vidljiv
Ali niko ne može da vidi
Onoga što u meni peva
Pa ne znam je li stvaran
Predeo kroz koji prolazim.
Branko Miljković
Нема коментара:
Постави коментар