ČITAJ MI BOLJI SVET

Maleni ljudi plaču na rubovima stranica
i pesma sa njima na ivici

zarezi apostrofiraju neshvatljivu-nedokučivost upitnika budućnosti

dok srce izvrće svoju sluzokožu
ka toplijoj stranici bivanja

čičak jezike lepi o nepca uma
svako svoju tišinu nosi sa sobom,
donekle

u grču mozak drži peteljku slovne glasnosti

oni u kojima namesto srca zjapi šupljina
odaju počast vojskovođama
dok nebo urla nedužnu krv
i grize usne nemoći

iznutra nas gledaju oči grobova nedužnih
kroz vekove
kroz vek
zapitkuju

želudac zla slasno se svojom osom okreće,
gotovo pleše

dok krvavo nebo grize svoje vekovne nokte

mrtva me deca, garava
iz garavih polja
dozivaju:
Sanjaj nam čerge, muziku,
sanjaj nam

al’ kako da im nasanjam violinu koja pleše

Lorka mi pruža peteljku olovke
dok pada u zadnji pogled
čitam mu sa raskrvavljenih leđa
s’ košulje nekad bele:
Čitaj mi bolji svet

uzimam peteljku i pišem
al’ ne znam kako da mu načitam laž

mrtva me deca iz gasnih komora
pitaju za majku, oca, sestru, brata.
Sanjaj mi nove igračke,
kažu, i ja im sanjam
i pokušavam da im dosanjam majku, oca…
ali ne uspevam

legnem kraj njih košmare da im umirim

nebo još vrišti dim nevinih

stravično ozbiljne uzvišene,
nemani, odaju počast zlim hordama
zar niko nedužan pao vam nije
zar niko neba onakva video nije
zar ništa…

ta će šupljina
roditi nove
nedužne grobove
kroz vekove, kroz vek
kroz dan
kroz čas
kroz tren

Ana me grli svojim dnevnikom

boli me kosa onih ćebadi od ljudske kose
boli me tuđa kosa, Ana
Ana, ponekad ti maštam nerođenu decu

….
Ana,
imala sam terasu mladosti sa koje sam gledala
čisto nevino zvedano nebo
onda su mi
za početak, oteli terasu

krtice zla izrovarile su moju zemlju
bacili novo mlado meso u grotla vatrena
bacili su sela i gradove
reke su se u krvavim očima ogledale
novi bezimeni i imeni
nevini
počeli su mi se javljati:
Sanjaj nam život do kraja,
lepši
u svoj svojoj punoći
sanjaj nam polja radosti
pšenicu, dvorišta, domove, kuće
sanjaj nam ptičji pev

i ja im sanjam
sanjam
al’ ne znam kako da im odsanjam spaljene fotografije
nove ljubavi
školske drugove
kako da im dosanjam sve
u svoj svojoj punoći od mira
gde niko nukud rasuo se nije
sa ove i one strane vidljivog

….
Godina moja
a tvojih godina, Hana
godina moja mlada srećna što gleda zamkove, plesne dvorane
srećna što vidi nove predele
godina moja
a tvojih godina

stala je

vozovi pruga
natpis Auschwitz-Birkenau

stala je
u reskom zvuku rizle pod koracima
dok pucala je tišina pakla

tuđe me cipele zabolele
tuđi mi životi spakovani u kofere
zajecali na uho

čičak se o nepce uma zapleo
mladi mozak u grču presvlači sluzokožu

tu sam njemu lično
šapatom postavljala pitanja -
ćutao je

ako u svakom od nas postoje mali bogovi
i njih sam pitala -
ćutali su

u restauriranoj gasnoj komori
prevodilac je objašnjavao, opisivao
kroz rupe na plafonu
pokušavala sam da odsanjam
da ciklon B nikad izmišljen nije

vazduha da im dodišem

kakve su ovo nemani

Ana gde si?

sapun od ljudi
kosa, kosa prepune sobe
odeća, obuća
četkice za zube
sobe
sobe
prepune sobe

geto i metež
(nije svako u njemu poneo četkicu za zube)

peći za ljude
peći za ljude
dimnjak
fotografije
tetovirani brojevi
fotografije

u grču mozak
još jednom presvlači sluzokožu

zanemela sam
pet vekova trebalo je krvotok da odledim
pet vekova bar sličnim korakom ponovo da prohodam

i samo tren

Tu sam zauvek zbogom rekla mnogima
s’ ove strane večnosti
tu mi se srce u srce i u srce presvuklo
zaklelo u mastilo ljubavi

Hana, ja zlato ne volim
klonim ga se
do mene da ne dopre
nečiji istopljen svećnjak
nečija burma
verenički prsten
i zub
zlatan istopljen ljudski
Hana, ja zlato ne nosim

ne bežim od tih slika pakla
ne brišem ih iz kostiju
ne brišen neba što vrište
strgla sam bodljikave žice sa lica
iščupala ih iz usta

svako svoju tišinu nosi sa sobom
donekle

koja je devojčica u ručici
nosila onu zgaženu lutku smrskane glave
čija je čizma nasladu pila iz tih zvukova
iščupala sam pijavice iz usta
pišem joj život
(bez žute trake)
pravim joj kuće za lutke
šijem joj topliji kaput
bojim joj najlepše mašne
češljam je najnežnije
živim joj mladost
nosim je
i ipak tražim s’ ove strane svetlosti
ne dam je
dok živim živa je

oči joj prekrijem
kad nebo nanovo zarije nokte u lice

i sanjam
sanjam im
domaštavam
…..

al’ kome pišem ovo
u istom ruhu
pred istim znamenjem
nemani se klanjaju svetom zlu

(Da li je ikada rođen čovek!?)

nanovo i nanovo
zaklanjam oči nevinim
bezimenim i imenim
sanjam im sve što mogu

…
ponekad sebi dosanjam kroz vekove
da neba nisu nikad zavrištala

dok me sa mojih svetih slika
gledaju znakovi srca
modre im suze iz komora
pišu
pišu
i sama sebe ponekad lepše dokuckaju

ponekad sebi dosanjam čoveka
dok padam u poslednji pogled:
Čitaj mi
čitaj mi bolji svet!

Jelena Stojković Mirić

Nestvarna

Ne veruj,
onoj koja živi u pesmi
kao u kući;
iluziji srebrne prašine,
lahor ga može oduvati.
Ne veruj
na plavom platnu
belom oblaku,
lako ga može sivo progutati.

Ne veruj
lađi snova
jača je bura može potopiti.

Ne veruj
ptici
vrtlog vetrova
svaku joj koščicu može slomiti.

Ne veruj
pesmi
u toj dramskoj postavci
mogu biti šta poželim.
Ne pišem ovo ja, ko zna
ko luduje ovim stranicama.

Tiho izgovorim:
Teško onima
koji završe u mojim pesmama
ili ih ugušim prstima nežnosti
ili ih prelomim preko kolena
ili su lazurne obrise pažljivo iscrtavali
ili su oštre rezove pravili
i tako stigli i tako stigli..
Ponekad tiho izgovorim: Nema tu sredine.

Ne veruj, da sam želela plavičastim vodama
tvog pisma plivati,
u tvoje misli zaroniti,
zlatne ribice, bisere, školjke skupljati.
Ovi današnji saobraćajni znaci
zbunjuju i savremene mašine,
zato me ne treba čuditi
koliko je starih poštanskih kočija
u ovom veku zalutalo, netragom nestalo.

Ne veruj pesmi
ona živi ko zna gde.
Lako se može zaboraviti, lako.

Ne veruj
oblaku, ne možeš ga boleti
pesmi, ne možeš je rastužiti
iluziji, ne možeš je razboleti.

Ne veruj da sam želela lepršati
po tankoj žici tvoga glasa.
Ne veruj mi, ni jednu jedinu reč nežnosti.
Ne veruj mi ništa, ni ova pesma nije stvarna.

Ne veruj onoj koja živi u pesmi
kao u kući.

Jelena Stojković Mirić

PAUZA

Današnja kiša nema kraja.
Današnja kiša je izgubila svoj početak.
Koračam prema tebi
razmišljajući koliko se već dana
Ovako viđamo.
I pričamo.
Pričamo kao i uvijek – polako i pametno.
Sve što sada vidim podsjeća me
na Onaj Grad
koji našoj vrsti na kraju ostane.
Naša vrsta voli starinske filmove.
Oni hrane usvojene taštine.
Tvoja tišina mi opet bistri misli.
Kad prođe pokloniću ti svoju.
Nek’ vode ljubav kako to samo tišine čine.
U pauzi Svega beznačajno ti govorim
što sam sutra želio reći. I juče.
Kiša još pada i nije hladno.
Kafa u šoljicama strpljivo čeka
pokoravajući se
dobovanju naših čežnji.
Volim kišu kad nije hladno
i kad pijemo kafu tamo
gdje posluga ne voli svoje
goste,
tamo gdje ni muzika nije dobra.
Na takva mjesta odlazimo sve više,
naročito kada ovakva
kiša pada… kada sve ostaje iza nas.
Pitam se hoću li u Drugom gradu
imati svoje mjesto
i nekog poput tebe
da mi upotpuni
popodneva mokrih utoraka,
srijeda, ponedjeljaka
i onih ostalih.
Pomalo se brinem.
Ne zbog sebe, već zbog tišine
Znaš već… Znam da znaš.

Mehmed Meša Begić

Nekada smo svet znali nasumice

Nekada smo svet znali nasumice:
- beše tako malen, mogao je stati u stisak rukovanja,
tako lak da se mogao opisati osmehom,
tako običan - kao u molitvi odjek starih istina.

Nije nas čekala istorija s pobednom fanfarom:
- sunula nam je u oči prljavi pesak.
Pred nama behu putevi daleki i slepi,
zatrovani bunari, gorak hleb.

Naš je ratni plen poznavanje sveta:
- on je tako velik, mogao bi stati u stisak rukovanja,
tako težak da se može opisati osmehom,
tako neobičan - kao u molitvi odjek starih istina.

V.S.

Мало о души

Душа се има.
Нико је нема непрекидно
и заувек.

Дан за даном,
годину за годином,
може се живети без ње.

Понекад само у усхићењима
и страховима детињства
гнезди се на дуже.
Понекад само чудећи се,
што смо стари.

Ретко нам асистира
при тешким радовима,
као што су померања намештаја,
вучење кофера.
или крстарење путевима у тесним ципелама.

У време попуњавања анкета
и сецкања меса,
по правилу, има излаз.

Од хиљаду наших разговора
учествује у једном,
и то не обавезно,
јер више воли да ћути.

Када нас тело јако заболи,
тихо напушта дежурство.

Избирљива је:
нерадо нас види у гомили,
гади јој се наша борба за било какву доминацију
и жестина грамѕивости.

Радост и туга
за њу нису различита осећања.
Само кроз њихову повезаност
она је с нама.

Можемо да рачунамо на њу
када ни у шта нисмо сигурни,
а за све смо заинтересовани.

Од материјалних предмета
воли сатове с клатном
и огледала, што ревносно раде
и кад их нико не посматра.

Не каже одакле долази
и када ће поново нестати,
али очигледно очекује таква питања.

Чини се:
као што је она нама,
и ми смо њој

за нешто потребни.

В.Ш.

PESMA NAPUSTENOG OGLEDALA

O gde si ti sto se u meni kreces
Ti sto u meni lik tvoj tek pljusne
I pokret ti ruke ko hoces il' neces
Da stavis ruz na svoje usne
O gde si ti radosti sto me stalno prati
Tvoj prolaz ko da se u meni njise
Kraljice moja sa kosom paprati
Sa ocima tvojim boje kise
Kao sto zemlja prolece ceka
Vrebam kad ces prominut u casu
Zudno te cekam ko voda neka
Zamah vesla po svom talasu
U mome ramu tamnom i dubokom
Nudim ti sve moje poglede skriven
Priblizi mi se progutaj me okom
Zakrili i moju senku i mene
Pregazi me kao vojske mocne
Zauzmi moja brda i dolove
I moje misli i snove nocne
Parkove cvetne i moje dvorove
Otkrij mi kako ti obrazi rude
Ko zlocin neki il urota
Bolje no usne koje se nude
Il narod kad je usred komplota
Kao u zavesi u barustinama
po tragu neke barske ptice
Bori se s onim sto je u nama
Ono sto si bila utri nemilice
Povrati se licem u moje lice
I nek tvoje oci moje oci love
Vrati mi car neba i izmaglice
Povrati mi vid i snove


Louis Aragon

Nebo

Od toga je trebalo početi: nebo.
Prozor bez daske, bez futera, bez stakla.
Otvor i ništa više,
ali otvoren širom.

Ne moram vedru noć da čekam,
niti glavu da zabacujem
da bih se zagledala u nebo.
Nebo mi je iza leрa, pod rukom i na kapcima.
Nebo me obavija hermetički celu
i podiže odozdo.

Ni najviše planine
nisu bliže nebu
od najdubljih dolina.
Ni na jednom mestu nema ga više
nego na drugom.
Oblak je isto bezuslovno
pritisnut nebom kao i grob.
Krtica je isto vaznesena
ko sova što krilom leprša.
Stvar koja u ponor pada,
pada iz neba u nebo.

Sipki, tečni, stenoviti,
usplamteli i nestalni
beskraji neba, mrvice neba,
lahori neba, hrpe neba.
Nebo je sveprisutno,
čak i u tami pod kožom.
Jedem nebo, izbacujem nebo.
Klopka sam u klopci,
stanovnik nastanjeni,
zagrljaj zagrljeni,
pitanje u odgovoru na pitanje.

Podela na nebo i zemlju
to nije pravi način
da se misli o toj celini.
Dopušta samo da proboravim
na tačnijoj adresi
koju je lakše naći
ako me kogod traži.
Osobeni znaci su mi

ushit i očaj.

V.S.

Macka u praznom stanu

Mačka ne bi da umre.
Jer šta da radi mačka
u praznom stanu.
Da se penje na zidove.
Da se češe o nameštaj.
Kao da je sve ostalo nedirnuto,
pa ipak izmenilo se.
Kao da ništa nije pomereno,
pa ipak ispremeštalo se.
I uveče lampa više ne gori.

Čuju se koraci na stepeništu,
ali nisu to ti.
Ruka koja stavlja ribu u činiju
opet nije ona stara.

Nešto ovde više ne počinje
u svoje uobičajeno vreme.
Nešto se ovde ne odvija
kako treba.
Neko je ovde bio i bio,
a zatim odjednom iščezao
i uporno ga nema.

Pregledala je sve ormane.
Optrčala sve police.
Zavukla se pod tepih i pregledala.
Čak je prekršila zabranu
i razbacala papire.

Šta ima više da se radi.
Da se spava, da se čeka.

Samo neka se vrati,
samo neka se pojavi.
Pokazaće mu već
da se tako s mačkom ne može.
Ići će mu u susret
kao da to čini preko volje,
polagano,
na veoma uvređenim šapama.

I bez velike radosti, za početak.

V.S.

Zahvalnost

Mnogo zahvaljujem
onima koje ne volim.
Olakšanje s kojim se mirim
što su bliži nekom drugom.

Radost što ja nisam
vuk njihovih ovčica.

Mir mi s njima
i sloboda mi s njima,
a to ljubav ne može dati,
niti oduzeti.

Ne čekam na njih
od prozora do vrata.
Strpljiva
gotovo kao sunčev časovnik,
razumem ono
što ljubav ne razume,
praštam ono
što ljubav nikad oprostila ne bi.

Od susreta do pisma
protiče ne večnost,
već prosto nekoliko dana ili nedelja.

Putovanja s njima uvek su uspešna,
koncerti slušani,
hramovi posećeni,
predeli izraziti.

A kad nas deli
sedam gora i reka,
to su gore i reke
dobro poznate s mape.

Njihova je zasluga
ako živim u trima dimenzijama,
u prostoru neliričnom i neretoričkom,
sa horizontom pravim, jer je pokretljiv.

Sami ne znaju
koliko nose u praznim rukama.

"Ništa im nisam kriva" -
rekla bi ljubav

na tu otvorenu temu.

V.S.

Nekakvi ljudi

Nekakvi ljudi beze pred nekakvim ljudima.
U nekoj zemlji pod suncem
i s nekim oblacima.


Za sobom ostavljaju nekakvo svoje sve,
zasejana polja, nekakve kokosi, pse,
ogledalca, u kojima se upravo ogleda vatra.


Na ledjima nose krcage i zavezljaje,
sto praznije to iz dana u dan sve teze.


Tiho se odvija necije zamaranje,
a u vrevi necije nekom otimanje hleba
i necije drmusanje mrtvog deteta.


Pred njima stalno nekakav ne tuda put,
niti je onaj koji treba most
nad cudno crvenom rekom.


Naokolo nekakva pucnjava, cas blize, cas dalje,
a gore visoko avion koji malo kruzi.


Dobro bi dosla nekakva nevidljivost,
nekakva tamnosiva kamenost,
i jos vise nebilost
na krace ili duze vreme.


Jos nesto ce se zbiti, samo gde i sta.
Neko ce im izaci u susret, samo kada, i ko,
u koliko oblika i s kojim namerama.


Ako bude imao izbora,
mozda ce pozeleti da ne bude neprijatelj

i ostavice ih u nekakvom zivotu.

V.S.

Ozbiljan cas

Ko sada plače negde u svetu,
ko bez razloga plače u svetu,
zbog mene plače.
Ko se sad smeje negde u noći,
ko se bez razloga smeje u noći,
meni se smeje.
Ko sada ide negde po svetu,
ko bez razloga ide po svetu,
k meni ide.
Ko sad umire negde u svetu,
ko bez razloga mre u svetu:
mene gleda.

R.M.R.

Ogledalo jednog trenutka

Ono razgoni dan
Ono pokazuje ljudima slike
Oslobodjenje spoljnog izgleda
ono oduzima ljudima mogućnost da se razonode
tvrdo kao kamen
bezličan kamen
kamen pokreta i pogleda
i njegov je odsjaj toliki da se svi oklopi
sve maske u njemu izoblikuju

Ono što ruka odbija da uzme oblik ruke
onoš to je čovek shvatio ne postoji više
ptica se sjedinila sa vetrom
nebo sa istinom
čovek sa stvarnošću


Pol Elijar

U paklu je puna kuca

Nestani zanavek lice bez tajne
Nebo je cistije od tvojih ociju
Evo velikog jezera DAN
Vrati se u srce mraka i blata
Doticem najzad bistru vodu i divlji smeh postojanja
Odjekuje kao grom nad otvorenim krevetima

Zeno-grobe, neka te trava ugusi

Evo zlatnog horizonta razuma
Jednom meni ludilo i u mojim prstenovima slobode
Meni odsustvom i uzasom
Pokretna i cudna car

Promene i zaborava

L.A.

Volim onu vrstu slucajnosti

Volim onu vrstu slucajnosti
Kada se nepoznati slucajno sretnu
Kada duhovno bliski slucajno prsnu u smeh
Kao penusavi svet talasa sto raskosno
procveta i uvene

Volim onu vrstu slucajnosti
Kada se na morskoj obali slucajno utisne
stopala trag
Kada u tudjini nenadano primim pismo
Kao dva camca, jedan uz drugi a opet razdvojeni

Volim onu vrstu slucajnosti
Koja te ne uzbudi, a opet te sentimentalnim ucini
Ne trazim vecna pocela
kao sto posle smiraja Sunca Mesec dolazi
Zelim da se sve ocekivano desi
Zelim da se po planu let odigra
Ali koliko je samo ona neocekivana slucajnost
Iz zivota izvrcala predivnih iskri.

Godine prolaze

Medju pogledima
koji su do ruba puni poruge i zime
nismo znali sacuvati
malu skrinju
s nasim rukovanjem,
nismo se trazili
pokraj predmeta
sto postaju zli, ubojiti i opasni
i mrze nase tijelo,
zastali smo
da beznadne
i tako sumorne slike
objesimo na zidove
sto izdaju
sudbinu ove bezimene price,
dok vrijeme ljusti naslagu uspomena
i gradi maglu,
i gradi saonice,
kada je snijeg odavno zaboravljen,
i kada lavine donose nove brodove,
a onih starih
ima vec previse
da bismo na svima mogli ploviti.


I.V.