Nestvarna

Ne veruj,
onoj koja živi u pesmi
kao u kući;
iluziji srebrne prašine,
lahor ga može oduvati.
Ne veruj
na plavom platnu
belom oblaku,
lako ga može sivo progutati.

Ne veruj
lađi snova
jača je bura može potopiti.

Ne veruj
ptici
vrtlog vetrova
svaku joj koščicu može slomiti.

Ne veruj
pesmi
u toj dramskoj postavci
mogu biti šta poželim.
Ne pišem ovo ja, ko zna
ko luduje ovim stranicama.

Tiho izgovorim:
Teško onima
koji završe u mojim pesmama
ili ih ugušim prstima nežnosti
ili ih prelomim preko kolena
ili su lazurne obrise pažljivo iscrtavali
ili su oštre rezove pravili
i tako stigli i tako stigli..
Ponekad tiho izgovorim: Nema tu sredine.

Ne veruj, da sam želela plavičastim vodama
tvog pisma plivati,
u tvoje misli zaroniti,
zlatne ribice, bisere, školjke skupljati.
Ovi današnji saobraćajni znaci
zbunjuju i savremene mašine,
zato me ne treba čuditi
koliko je starih poštanskih kočija
u ovom veku zalutalo, netragom nestalo.

Ne veruj pesmi
ona živi ko zna gde.
Lako se može zaboraviti, lako.

Ne veruj
oblaku, ne možeš ga boleti
pesmi, ne možeš je rastužiti
iluziji, ne možeš je razboleti.

Ne veruj da sam želela lepršati
po tankoj žici tvoga glasa.
Ne veruj mi, ni jednu jedinu reč nežnosti.
Ne veruj mi ništa, ni ova pesma nije stvarna.

Ne veruj onoj koja živi u pesmi
kao u kući.

Jelena Stojković Mirić