ČITAJ MI BOLJI SVET

Maleni ljudi plaču na rubovima stranica
i pesma sa njima na ivici

zarezi apostrofiraju neshvatljivu-nedokučivost upitnika budućnosti

dok srce izvrće svoju sluzokožu
ka toplijoj stranici bivanja

čičak jezike lepi o nepca uma
svako svoju tišinu nosi sa sobom,
donekle

u grču mozak drži peteljku slovne glasnosti

oni u kojima namesto srca zjapi šupljina
odaju počast vojskovođama
dok nebo urla nedužnu krv
i grize usne nemoći

iznutra nas gledaju oči grobova nedužnih
kroz vekove
kroz vek
zapitkuju

želudac zla slasno se svojom osom okreće,
gotovo pleše

dok krvavo nebo grize svoje vekovne nokte

mrtva me deca, garava
iz garavih polja
dozivaju:
Sanjaj nam čerge, muziku,
sanjaj nam

al’ kako da im nasanjam violinu koja pleše

Lorka mi pruža peteljku olovke
dok pada u zadnji pogled
čitam mu sa raskrvavljenih leđa
s’ košulje nekad bele:
Čitaj mi bolji svet

uzimam peteljku i pišem
al’ ne znam kako da mu načitam laž

mrtva me deca iz gasnih komora
pitaju za majku, oca, sestru, brata.
Sanjaj mi nove igračke,
kažu, i ja im sanjam
i pokušavam da im dosanjam majku, oca…
ali ne uspevam

legnem kraj njih košmare da im umirim

nebo još vrišti dim nevinih

stravično ozbiljne uzvišene,
nemani, odaju počast zlim hordama
zar niko nedužan pao vam nije
zar niko neba onakva video nije
zar ništa…

ta će šupljina
roditi nove
nedužne grobove
kroz vekove, kroz vek
kroz dan
kroz čas
kroz tren

Ana me grli svojim dnevnikom

boli me kosa onih ćebadi od ljudske kose
boli me tuđa kosa, Ana
Ana, ponekad ti maštam nerođenu decu

….
Ana,
imala sam terasu mladosti sa koje sam gledala
čisto nevino zvedano nebo
onda su mi
za početak, oteli terasu

krtice zla izrovarile su moju zemlju
bacili novo mlado meso u grotla vatrena
bacili su sela i gradove
reke su se u krvavim očima ogledale
novi bezimeni i imeni
nevini
počeli su mi se javljati:
Sanjaj nam život do kraja,
lepši
u svoj svojoj punoći
sanjaj nam polja radosti
pšenicu, dvorišta, domove, kuće
sanjaj nam ptičji pev

i ja im sanjam
sanjam
al’ ne znam kako da im odsanjam spaljene fotografije
nove ljubavi
školske drugove
kako da im dosanjam sve
u svoj svojoj punoći od mira
gde niko nukud rasuo se nije
sa ove i one strane vidljivog

….
Godina moja
a tvojih godina, Hana
godina moja mlada srećna što gleda zamkove, plesne dvorane
srećna što vidi nove predele
godina moja
a tvojih godina

stala je

vozovi pruga
natpis Auschwitz-Birkenau

stala je
u reskom zvuku rizle pod koracima
dok pucala je tišina pakla

tuđe me cipele zabolele
tuđi mi životi spakovani u kofere
zajecali na uho

čičak se o nepce uma zapleo
mladi mozak u grču presvlači sluzokožu

tu sam njemu lično
šapatom postavljala pitanja -
ćutao je

ako u svakom od nas postoje mali bogovi
i njih sam pitala -
ćutali su

u restauriranoj gasnoj komori
prevodilac je objašnjavao, opisivao
kroz rupe na plafonu
pokušavala sam da odsanjam
da ciklon B nikad izmišljen nije

vazduha da im dodišem

kakve su ovo nemani

Ana gde si?

sapun od ljudi
kosa, kosa prepune sobe
odeća, obuća
četkice za zube
sobe
sobe
prepune sobe

geto i metež
(nije svako u njemu poneo četkicu za zube)

peći za ljude
peći za ljude
dimnjak
fotografije
tetovirani brojevi
fotografije

u grču mozak
još jednom presvlači sluzokožu

zanemela sam
pet vekova trebalo je krvotok da odledim
pet vekova bar sličnim korakom ponovo da prohodam

i samo tren

Tu sam zauvek zbogom rekla mnogima
s’ ove strane večnosti
tu mi se srce u srce i u srce presvuklo
zaklelo u mastilo ljubavi

Hana, ja zlato ne volim
klonim ga se
do mene da ne dopre
nečiji istopljen svećnjak
nečija burma
verenički prsten
i zub
zlatan istopljen ljudski
Hana, ja zlato ne nosim

ne bežim od tih slika pakla
ne brišem ih iz kostiju
ne brišen neba što vrište
strgla sam bodljikave žice sa lica
iščupala ih iz usta

svako svoju tišinu nosi sa sobom
donekle

koja je devojčica u ručici
nosila onu zgaženu lutku smrskane glave
čija je čizma nasladu pila iz tih zvukova
iščupala sam pijavice iz usta
pišem joj život
(bez žute trake)
pravim joj kuće za lutke
šijem joj topliji kaput
bojim joj najlepše mašne
češljam je najnežnije
živim joj mladost
nosim je
i ipak tražim s’ ove strane svetlosti
ne dam je
dok živim živa je

oči joj prekrijem
kad nebo nanovo zarije nokte u lice

i sanjam
sanjam im
domaštavam
…..

al’ kome pišem ovo
u istom ruhu
pred istim znamenjem
nemani se klanjaju svetom zlu

(Da li je ikada rođen čovek!?)

nanovo i nanovo
zaklanjam oči nevinim
bezimenim i imenim
sanjam im sve što mogu

…
ponekad sebi dosanjam kroz vekove
da neba nisu nikad zavrištala

dok me sa mojih svetih slika
gledaju znakovi srca
modre im suze iz komora
pišu
pišu
i sama sebe ponekad lepše dokuckaju

ponekad sebi dosanjam čoveka
dok padam u poslednji pogled:
Čitaj mi
čitaj mi bolji svet!

Jelena Stojković Mirić