Sve je do mene…

Osećam, u dnu svoga bića,
Drhtaje, sećanja, dodire,
Kao u nekom tesnacu,
Iz kojeg bi izašla na cestu,
Prohodnu i dugu,
Samo da se oslobodim te teskobe,
Misleći da ih više neću sobom nositi!

Ali sva ta sećanja, drhtaji, dodiri,
Uvek će uz mene biti,
Moju nutrinu će uvek ispunjavati,
Sa svakom novom nevoljom ću ista biti!

Možda će tesnaca nestati,
Možda će i teskoba prestati,
Ako most do druge obale pređem!?

Ali ipak, pre toga moram naći,
Moram u samu sebe zaći,
Sebe pronaći, put i most
Do same sebe,
Svega se osloboditi,
Kako bih dalje mogla slobodno hoditi...

N.N