Nisam li drugačije zamišljao ovu noć,
purpurnu do zvezda?
Biće da jesam jer samo klovnovi znaju
koliko je najčešće tužno ono što izaziva smeh...
A ja još uvek nosim one iste
vagone neistovarene nežnosti ispod kože...
Znam,
vreme je rastanka
i svaka staza nekuda vodi...
osim unatrag.
A ja bih noćas upravo unatrag...
Ti dobro znaš, biseri u mom oku ne potiču od kapi
već od uplašenih svitaca koji ti više ne pripadaju.
Rukama sada gutam prazninu dok tišina postaje bodljikava...
Prst sudbine... ili dva i po prsta sudbine?
Dve jednake zvezde nisu li najudaljenije?
...Zatvori vrata,
iza crvene zavese je i crvena svetlost...
...manje crvena, a
ja iza nje učim da zaboravim.
U svetu slavuja i cvrčaka osim krvi postoji još pesma,
nemoj nikad bar to da zaboraviš,
ostalo je uglavnom nevažno.
Mali moj svicu, čiji mrak noćas činiš blagim?...
Miladin Berić
Нема коментара:
Постави коментар