Možeš mi reći da u bezglasju
često zalutaš
kad sričem slogove tvoga imena,
I da se uzalud borim protiv vremena
koje na našim telima gravira
Nebeske istine u strahu od smrti.
Možeš mi reći da je moja tišina laka
poput niti paukove mreže,
A teža od sedam smrtnih grehova
I ja ću od nje satkati pesmu i pokriti te...
Možeš mi reći da bih trebala da te saslušam
kada se budem pravila da te ne čujem
sakrivši uši rukama...
Možeš mi reći kako sam grešila
i ja ću na svoja ramena
težinu neba, ako treba, prihvatiti
i ti ćeš opet biti u pravu a ja ću se osmehnuti.
Osmehnuću se kada tvoje ime bude prelazilo preko mojih usana
i one budu krvarile kao nekada moje srce.
Osmehnuću se jer moja će duša pevati
u tisini...
Možeš mi reći da su tvoji dani podeljeni
na dane sećanja i dane življenja,
a nećeš znati da su svi moji dani - dani preživljavanja...
Možeš mi ponovo reći da bi mi srce u kutiji dao
da ga pored kreveta čuvam...
A ja bih mogla,
mogla bi da ti kažem da te još uvek sanjam, da te još uvek volim.
Ali reći ništa neću, ćutaću.
Jer ja i kada ćutim - ćutim o tebi...
M.Simoković
Нема коментара:
Постави коментар